Subadultna mačka i drap ker

Nedavno bejah gost dragog mi grada Zapadne Srbije. Bila sam već nekoliko puta u Čačku, i iskrena da budem, počinjem da gajim neka osećanja prema njemu. Taman kad sam pomislila da se ne mogu geografski vezati, ispostavi se da ipak nisam tako emotivno retardirana. Kako i ne bih zavolela grad, jela sam najbolji sladoled u Srbiji. Kao kad nađete prazan novčanik sa dokumentima na ulici, pa srećni i ponosni nađete vlasnika i do kraja života budete ortaci jer niko nikoga nije zaje**o (ustvari bilo 10€ iza ženine slike, ali pošteni pronalazač prevideo), tako Čačak i ja. Zanimljiv narod živi tamo, ne mogu se porediti sa ljudima na severu Srbije, idem rado, volim da putujem i čekaju me meni draga lica. Prva impresija sa putovanja rađa se još u Somboru. Stižem ujutro u 4 sata na autobusku stanicu, mrak, vidim samo mini bus na isturenom odeljenju komunističke nam, a drage stanice, ulazim unutra, pita me vozač znam li gde ću, reko za Čačak, pogleda me malo čudno i nepoverljivo, dok mu nisam platila i uverila ga da stvarno idem za Čačak. Sa našim ljudima, dok ne pokažete novac komunikacija je vrlo sterilna. “Da”, “ne”, i “šta me gledaš”? Nakon što se zadovolje finansijskim momentom, pobratime se, zapečate bratstvo krvlju, pale jedni drugima slavske sveće, rađaju se nova kumstva, i sve tako redom dok neko opet nekoga ne zaj**e. Srbi su veoma topao narod. Nasmeju me svakodnevno. Pitam vozača kad se vraća, kaže on meni, za dva dana. To je to, ušla sam u pravi bus ???. Inače, Čačak je grad poznat po bogatstvu pravopisa srpskoga jezika i umetnicima. Tamo sam, npr. otkrila da postoji drap ker i subadultna mačka, na šta sam odgovorila da sam i ja subadultna, sa čim se mladi naučnik nije složio. Nije više mače, a nije ni odrasla mačka, znači subadultno mače. Vau, kao ja. Nisam više dete, a nisam ni odrasla. Kaže, ne, ne, to nikako nije isto. Dalje razgovaram sa prijateljicom o nekom psu. Pitam je, kakav ker? Kaže, drap. Drap? Čula sam za tu reč nekad davno, oduševila sam se terminom drap ker. Zamišljam u glavi kako vučem pun mesec konopcem a ispod laje drap ker. Čačak je bogat grad.
Ljudi u Čačku su pre svega domišljati, kreativni i vickasti. Zaboravila sam poslovni. Muškarci su visoki, svaki Čačanin u inkubatoru dobije loptu i člansku kartu kluba. Domaćini pravi. Sa nestrpljenjem čekam svoje sledeće gostovanje tamo. Šta li ću još sve naučiti od njih? Pregršt novih saznanja o umeću življenja. Mali savet: nikada ne govorite o njima kao da su na jugu Srbije, ili još gore “dole”. Realno, mi Vojvođani smo mnogo više dole nego oni (a oni bar ne žive od stare slave kao mi). “Sloboda” Čačak radi i dalje u fulu. Samo što ne proizvode više usisivače, nego oružje. Vremena se menjaju, pojmovi čišćenja su se promenili. Dalje, nikad im ne govorite da ste iz Sombora, jer svako ima nekog ili zna nekog, ko ima nekog, ko je služio vojsku u Somboru pre 30 godina. Poslednje što želite da slušate jesu vojničke priče. Vraćam se s proleća.
Nego, ako je neko u kontaktu sa državnim vrhom, a da je na njihovoj strani, obavestite ih da nemamo više medicinara u Srbiji, lečiće nas sveznajuće čistačice. Znaju one tematiku, to nije sporno, nego onda neće biti ko da nam čisti bolnice. Trebaće nam menadžeri higijene, a i sa njima smo u deficitu. Na brodu su svi. Čuh nedavno i za novo zanimanje u Srbiji, “backhand”, mali se upljuva objašnjavajući svoj životni plan, procenat zarade i napredovanje u poslu, gde on nije sve bio backhand. Slušala sam neko vreme dok nisam upitala “a šta je to?”, pa druže, odgovara, perač čaša. Doooobro?. Hijerarhija postaje očigledan problem male nam državice. Pleonazam je nameran. Polagala sam nemački nedavno, i u prostoriji bejah jedina koja nije iz zdravstva. Očigledno i jedina koja nema plan bega iz Srbije. Doduše, tamo gde ja idem na preglede, ne treba zdravstveno osiguranje, ne otvorim vrata nego raširim noge i još ja platim 20€ za taj, pozdrav Suncu.
Od kad sam se vratila u Srbiju, mnogo toga se promenilo. Ljudi više ne kukaju, lepo se živi, nezaposlenost se smanjila, natalitet je u porastu. Nikad više potencijalnih Nobelovaca nego sada. Svi su budni, razmišljaju danonoćno o biznisu od kojeg će se obogatiti a koji ne podrazumeva konkretan rad. Evo, ja kad sam učila nemački, pitaju me svi za šta će mi, ja reko, onako, da imam diplomu, gledaju me i krste se tri puta, kao da sam pala sa Marsa. Teško je udovoljiti Srbima. Ne vole pozitivu, ljubaznost je ozbiljna vrsta bolesti sa neizlečivom dijagnozom, a želja za učenjem nečega što ne donosi u kratkom roku profit, smatra se ozbiljnim poremećajem za koji krive bombardovanje Srbije od strane NATO agresora. Ja bih tom hejtu protiv Amerike dodala hejt Merkelovoj, neću da dobijam pidžame i čarape iz Aldija i Reve (Lidlove sestre, prvo koleno). Ne treba mi ništa, neću poklone, hoću zagrljaje, rakiju uz kafu, vlažne poljupce i “jedva čekanja”.
Oni koji veruju u astrologiju slažu se sa mnom kada kažem da nam zvezde igraju iks oks ove godine… Poje**lo se sve na zvezdanom nebu. Taman kad sam rešila da kupim kaleidoskop, Merkur nije ušao u Veneru kada je trebao i sad svi mi sada snosimo posledice toga. Nostradamusova proročanstva su pala u vodu, Maje su pogrešno predvidele smak sveta, omrsili smo se o sve Božije zapovedi još pre nego što je crkva odzvonila podne. Dakle, nemojte planirati. ništa. uživajte. ne zbog juče za sutra, zbog ovog ovde. danas.

Uslužni oglas: kupujem 20-30 džakova piljevine, strugotine i tražim nekoga da mi oslika mural Malog Princa na kući. Piljevina nije za mene.