Suada iz Subotice i Suad iz Bihaća

Posadila sam baobab i zaključala stan na pet meseci (moramo da se vratimo dva meseca unazad da bismo stigli do teme Suada). Pitanje je da li ćemo stići. Moja unutrašnja kraljica mi je poručila da u 35-oj treba da se uozbiljim i imam neki plan vezan za budućnost. Budućnost i vezan su mi oduvek bile strane reči. Kako to, zapravo i nije loš savet, potpišem ja sezonski ugovor na najlepšem vrhu Evrope, popularnoj Toblerone planini, uplatim kurs francuskog, pošto je frankofonsko govorno područje, puna novog elana i presrećna zbog promene životnog stila, moj kofer se pakuje (jer naučeni su da se sami pakuju) i popnem se na vrh koji će mi promeniti zivot. Čitav proces bio je sličan pretvaranju leptira u gusenicu. Kao skok bandžijem bez konopca. Hotel sa *****, pozicija chef de rang, neki kao bitan reproduktivni organ sam im tamo. Kupim ja cipele, pantalone, i počnem ispočetka sa ličnim dokazivanjem pred publikom koja nije plaćena. Živeli novi počeci na pola životnog puta! Prvi radni dan, 15 sati na poslu, dva žulja koji ubijaju. Drugi radni dan, 13 sati na poslu, skakućem na jednoj nozi, oko mene sve Grci i Rumuni, dakle moderno robovlasništvo, poliram malo escajg, malo pločicu “chef de rang”. Skapiram vrlo brzo gde se nalazim i treći dan ujutro dajem otkaz, jer su me ozbiljno žuljale cipele. Kako ja sad da nekome objasnim da sam dala otkaz jer su me bolele noge? Jako su me bolele noge.

Pitate se kada sam upoznala Suada? Ne još. Čekajte.

Vraćam se u Srbiju, izuvam se i grlim majku presrećnu, kao da se nismo videle pola godine, a ne pre tri dana. Čestita mi, kao da sam diplomirala, a ne priheftala još jedan neuspeh. Dodje mi da odem u špajz i sakrijem se iza tegle pekmeza od šljiva, jer to je jedino što je uspelo u ovoj kući. Nakon što su mi rekli da su ponosni na mene, otvorili smo flašu vina i skuvali riblji paprikaš. Malo je reći da sam se ostatak godine osećala kao mali beli zec na nedeljnom vašaru, smrznut i preplašen međ’ onim gramofonskim pločama, tanjirima i gvožđem. To je bilo pre dva meseca, ja i dalje razmišljam svaki dan na šta su tačno mislili rekavši da su ponosni na mene. Možda zbog cipela. Njihove su cipele razgažene, možda zato. Ove su žuljale dušu.

Nije prošlo mnogo, tačnije baš poslednjeg dana u godini, zvaše me da, hitno (kao da se bavim poslom od kojeg zavise životi) dodjem u Cirih u jedan restoran da radim. Kako sam već posejala baobab drugi put, moje zimske obaveze u Srbiji su bile završene. Kofer je bio nestrpljiv da se zakotrlja. Kad vas tuga obuzm, a vi je priglite celu, svejedno je gde ćete čekati da procveta jorgovan. Kako nije prošlo mesec dana od mog debakla na Toblerone planini, ovaj put ništa nisam imala da izgubim. Ispratila me majka sa punom kesom pohovanih šnicli i gomboca sa pekmezom od šljiva. Tata mi je odsekao veliki komad šunke, kaže da imam za desert. Na zapadu nema ovakve šunke. Nema. A nema ni ovakve mame i tate. Tu sam već mesec dana ali još se nisam raspakovala. Zec u meni još uvek preplašeno sedi u kavezu pored Bogoljuba koji prodaje vazdušne puške. Moj ljubičasti kofer me špijunira pored vrata spreman na svaku nadolazeću situaciju. Mozda su i njega žuljali točkovi pod tlom nepravde prošli put. On ne kaze ništa, samo me prati. Nekada čak ide i ispred mene. Na aerodromu se ruga svim onim izlepljenim, pogubljenim, crnim koferima. Amaterska posla, misli se.

Evo me u Cirihu. Menjam poštanske brojeve kao da imam deset života. Blizu aerodroma sam, svako malo mi sunce zakloni senka ogromnog aviona koji obleće iznad zgrade, šepuri se kao paun, svestan svoje lepote i gracioznosti. Čuj, avion ti leti iznad prozora. Nebeska kola sa dvanaest biznis i sto šezdeset i dva ekonomska sedišta. Ja sam, u međuvremenu, zamenila vozove tramvajem, svakodnevnim vožnjama po tri sata, ili devetnaest usputnih stanica tramvajem broj četrnaest. I svaki put kao da je prvi. Od ponedeljka moram da nosim uniformu francuske sobarice, a nisam sobarica, nije ni pornić. Šta sam ja?

Suada. Suad je moj “kolega”, kojeg viđam četiri puta nedeljno po četiri sata. Suad je ovde od 1979. godine, i on je od “onih” što su napravili auto puteve i probušili rupe u sirevima Švajcarske. Prva generacija doseljenika. Jedan od onih sa kojima se “dobro veče” pretvara u monolog o prošlosti nesrećnog Balkanca bez kojega svet danas ne bi postojao. Jedan od onih koji govore o sebi u trećem licu. Suad već deset godina ide u penziju u aprilu i servira gostima svoju stand up komediju uvaljujući ima najskuplji komad mesa pod izgovorom bezgrešno začete krave. Od srede do subote me svako veče pita, “Jesi ti iz Subotice”, a ja od srede do subote svako veče odgovaram, “Ne, ja sam iz Sombora”.

Ja ću otići u aprilu, ali Suad će sigurno ostati.

Jeste li nekada toliko dugo bili budni da ste pomislili kako je sve san?

Nemam više materijala za minival, naramenice i kavgu.

Obući ću se u srećan kraj i brojaću nemo svojih devetnaest stanica.