SKITULJKOVO BOŽIĆNO ŠUNJANJE

Krajem decembra sam gledajući Memedovićevu emisiju (Sasvim prirodno) videla prilog sa Emirom Kusturicom o njegovom novom hotelskom kompleksu “Iver”, u Drvengradu, doduše ne znam da li se lokacija odnosi na Drvengrad, ali svakako prolazite pored njega. Ne, sigurno nije Drvengrad, ali dovoljno je da unesete u pretraživač skijalište Iver, Mokra Gora. Zapravo, to je Mokra Gora. Mnogo mi se dopala emisija i kompleks te smo rešili da rezervišemo smeštaj. Iz nekog razloga imali smo neverovatnu sreću, pa smo čak i neki popust dobili na smeštaj, čuvala sam dugo račun, ali pošto nemam firmu za povraćaj poreza, nisam mogla da ga opravdam kao team building :). Prva, i za nas najvažnija stavka, smeštaj je pet friendly, u svakom mogućem smislu, nije ona varijanata, može ako je maltezer ili pomeranac do 7kg.

Krenuli smo iz Novog Sada, u zoru, autoputem Miloš Veliki, putarina od Novog Sada iznosi 660 dinara, znači u oba pravca 1320, priznaćete, nije malo. Autoput jeste veliko olakšanje, i skraćenje puta, pogotovo u zimskim uslovima. Velika zamerka i opaska: nema ni jednu pumpu, mada sam do momenta pisanja ovog članka negde pročitala informaciju da se gradi pumpa, tako da je rešen i taj problem. Nije ni malo prijatno voziti se toliko dugo bez predaha. Pogotovo ne ako ste kao ja, koja mora u toalet svaka dva sata, a toy toy mi stvarno nije opcija… Krenuli smo 4. januara, obzirom da samo imali samo 5 noćenja, a nisu najavljivali snežne padavine, od ski opreme smo ponele samo pantalone i kapice :), a ja i nisam neki skijaš. Drugi Skituljko jeste, ja sam ona koja izađe na sneg i smrzne se da bi posle sedela pored kamina, čitala knjigu i pila kuvano vino.
Još jedan savet, kada planirate predah i možda nešto i da pojedete, uvek, ali uvek pitajte nekog vama pouzdanog iz tog kraja da vam preporuči mesto. Ja ni za tri života ne bih stala tamo da jedem gde su me uputili i pri tome bih se grdno prevarila. Tako smo se mi isključili sa autoputa u Preljinama i prošavši Čačak, zaustavili se u Parmencu, na najboljoj teletini koju sam ikada jela. Ne dajte se zbuniti postoje dve kafane, jedna je kod Braneta (ime), a druga kod brane, vama treba druga, čuvena pečenjara kod Nemca! Pretpostavljam da jako mnogo teletine prodaju jer nismo čekali ni 10 minuta, a i žurili smo jer pas nije smeo u kafanu. Svakako, Skituljkova ocena 10 za kvalitet hrane i usluge!

Nastavljamo dalje put ka Mokroj Gori uz nekoliko usputnih stanica. Prva je Stopića pećina. Nalazi se na putu ka Zlatiboru a ime je dobila po zaseoku Stopići, otkrivena je daleke 1901. godine i na moje iznenađenje, izuzetno turistički prilagođena, sređena u dugu Zlatbora, sa osvetljenjem na slapovima koje menja boju, mnoštvom reflektora na bigrenim kadama i kaskadama. Zatekli smo mnogo više posetilaca nego što smo mislili da će biti. Ulaznica je simboličnih 250 dinara, i može pas! Pećina je duga 1691m, dok je za turiste uređeno 330 metara. Otorena je cele godine i ulaže se u lokalitet, tako da svake godine imate priliku da vidite nešto novo.

• 

• 

• 

• 

• 

Na istom potezu nastavljamo ka vodopadu Gostilje. Gostiljski vodopad je najatraktivnija hidrološka vrednost Zlatibora. Nalazi se u mestu Gostilje, na 25km od Zlatibora. Sa visinom od 22m, ubraja se među najviše u Srbiji, prostor i parking su uređeni do savšenstva, sa sve klupicama i dečijim igralištem, pa otuda verovatno i naplata posete. Ovo je, ja mislim prvi i jedini vodopad u Srbiji gde se naplaćuje “ulaz”. Correct me if I’m wrong. Ulaznica košta 200 dinara i može pas, ali se smrzao u pećini pa je ostao u kolima. pored kompleksa se nalazi i lep etno restoan Gostiljsko vrelo, koji nismo posetili jer smo još bile site od teletine ali rekoše nam došljaci da je više nego solidan. Tu pucam na pastrmku i ništa više, ali o njoj ću nešto više, kada se budemo vraćali put Čačka.

Spušta se mrak a mi imamo još da se vozimo te nastavljamo direktno ka Iveru. Sreća nema snega jer ne znam kako bismo se popele do kompleksa bez lanaca (verovatno nikako), put je izuzetno krivudav i uzak. Prošli smo Zlatibor, krenuli putem Šarganske osmice i kod znaka za Drvengrad skrenuli desno, posle Drvengrada se valja samo popeti do hotela, ne možete se izgubiti. Stigli smo negde oko 7 uveče, i na recepciji nas je dočekao niko. Sad ću da objasnim. Radi se o tome da je baza svega u Drvengadu, plaćanje, rezervacije i otkazivanja, mi smo preko bukinga rezervisali i niko nam nije ništa rekao vezano za Drvengrad. U nekom momentu se pojavila čistačica – recepcionerka i dala nam da biramo između nekoliko soba koje su tada bile na raspolaganju. Nisu nas očekivali ali su sobe bile spremljene. U čitavom hotelu ima ukupno 6-8 zaposlenih, dva konobara, konobarica, ložač, čistačica, šef kuhinje i pomoćni kuvari. Zašto ovo govorim i zašto e bitno? Ne znam da li je zbog pandemije ili generalnog manjka osoblja (bilo kakvog, kamoli kvalifikovanog), stiče se utisak anarhije i (ne)rada u kojem ne postoji sistem. Nisam se osećala kao u hotelu nego kao u nekom privatnom smeštaju gde molim vlasnike apatmana da mi pruže dodatnu uslugu. Kuglanu mi za pet dana ni jednom nisu otključali (jer kao nešto ne valja), u sauni sam bila samo jednom jer ostalih dana nije uključena (čitaj- u pet popodne je bila hladna), u slanoj sobi su pokvarena vrata te nema nekog efekta. Bazen je okej, lepo osmišljen i dizajniran sa polascima šarganske osmice na plafonu. Nekakav problem sa vlagom postoji, jer delići plafona padaju na pod u ulasku u bazen ali o tome neka brinu majstori. Sobe su predivne, prelepo osmišljene, svaka jedinstvena na svoj način, miriše na novo, kreveti udobni, dva kupatila, mini biblioteka, i sve to u par kvadrata, savršeno osmišljeno i izvedeno.

Prvi dan boravka rešii smo da ne idemo nigde kolima budući da smo ceo prethodni dan proveli u istim, a sijalo je sunce i vreme je obećavalo, pitali smo osoblje koliko nam treba do Drvengrada i ima li neki šumski put da ne idemo kolskim, rekli su da nema staze, da smo ludi i da idemo kolima, oni ne znaju koliko ima do dole. Prošetali smo do Kusturičinog prvenca (Mećavnika), naime i Andrićgrad je on sagradio kao pandam Drvengadu. Njega ćemo posetiti sutra. Od Ivera do Drvengrada ima 9km ili nekih 2,2 i po sata hoda u povratku, budući da je uzbrdica. Lepa, prijatna šetnja ukoliko zanemarimo kolski put, nije baš toliko prometno. Karta za posetu turističkog kopleksa Drvengrada košta 250 dinara. Nakon predaha uz kafu i kolač vraćamo se na Iver. Inače, generalno hotel nije prebukiran, čini mi se da nas je bilo možda 50% kapaciteta hotela, što onam je naravno, prijalo. Svako veče smo mogli u tišini da uživamo pored kamina u predivnom enterijeru dnevnog boravka hotela.

Danas idemo u Andrićgrad, meni davna neostvarena želja. Nismo hteli da odložimo poseti Višegradu uprkos lošem vremenu, jer ko zna kada ćemo opet na ovu stranu da krenemo. Andrićgrad je takođe ideja i delo Emira Kusturice inspirisano čuvenim literarnim delom nobelovca. Kompleks je sličan Drvengradu samo od mermera, ne ostavlja nikog ravnodušnim, jer je osmišljen i realizovan svaki detalj. Pre svega, moćno. Ulaznica se ne naplaćuje, samo parking, marke se mogu razmeniti u kafiću u kompleksu. Mi smo išli na Badnji dan i skoro ništa nije radilo, a kiša je lila kao da je sudnji dan, tako da ćemo ipak morati da se vratimo zarad mnogo boljeg zasluženog utiska jer nismo baš mnogo toga videli. Imali smo LUDU sreću u povratku jer nismo znali da nam za ulazak u Srbiju treba test (bez problema smo izašli iz Srbije, morali smo samo da platimo ekološku taksu, ne pitajte me šta je to), naime test ili karantin, ko bi rekao, ne doživljavam Republiku Srpsku kao stranu državu i nismo imali pojma da bismo se možda trebali informisati. Malo smo kukali i naposletku nas pustiše. Živeli carinici Srbije. VIVA!

U povratku ka Iveru, pravimo nekoliko obilazaka, prvi je Šarganska osmica. Opet peh, jer ne saobraća zimi, ali napravili smo par fotki i obišli vozove, predivno izgleda, predivno je uređeno, vrlo čisto i uredno, sa restoranom i parkićem. Idemo dalje na stanicu Jatare. Najlepšu stanicu koju sam ikada videla, put do nje je predivan, i ona je kao iz filma. Uz put stajemo u još jednom parku lokomotiva gde nam zastaje dah od lepote prirode i tih veličanstvenih Ćira, ali žurimo “kući”, pas se smrzao.
Naš poslednji dan boravka je slučajno i Božić, te ga namenjujemo svečanosti takvoj kakva jeste, pao je sneg i to ne malo, sigurno nekih 20cm, inače skijaška staza ovde nije početnička nego crna, tako da svakako nije za mene, ali sankala sam se na brdu i pravila anđele u snegu. Ostatak dana bili su namenjenji wellnessu i bazenu. Praznikovanje.
Poslednji dan panično žurimo posle doručka ka kući jer sneg ozbiljno pada a mi ne umemo baš sa lancima. Bitno da se spustimo 10-ak km, posle sneg prelazi u kišu.

Vraćam se na priču o pastrmki sa početka. Već u odlasku smo znali gde ćemo jesti najbolju ribu u povratku. Ja sam već nekoliko puta bila i svaki put se iznova oduševim celokupnim doživljajem, od enterijera, prirode, ukusa hrane do ljubaznosti osoblja. Riblji restoran pećina u Potpećkoj pećini (restoran se nalazi na samom ulazu u pećinu). Selo Sevojno kod Užica, pravi primer “obradovanja” ukusa. Na žalost, iako sam u restoranu bila već nekoliko puta u pećini nisam nikada, naime u zimskim mesecima je zatvorena a u sezoni je potrebna najava. Šteta. Vratiću se, jer je prilično impozantna već sa samim otvorom, koji je ujedno i najviši pećinski ulaz na Balkanu, visok 50m, a širok 12m. Rezervacija za restoran je poželjna jer je kapacitet mali.

Na samom ulasku u selo Zlakusa spazili smo tablu “Terzića avlija”, kako nikada nisam obraćala pažnju rešim da ipak vidimo šta tu ima budući da smo svakako poranile na ručak. I gle oduševljenja, jedna divna ljubazna žena nas dočekala na samom ulazu i sa stpljenjem majke sprovela kroz ceo kompleks stručno i detaljno, iako kiša nije prestajala da pada i očigledno je da nije očekivala slučajne putnike namernike. Selo Zlakusa je inače poznato u celoj Evropi po grnčariji, ni manjeg prostora ni više duše, kolorita, tradicije i lepote pejzaža. Grnčari su u ovom selu više od tri veka te ne čudi što je Zlakuska grnčarija na Uneskovoj listi kultunog nasleđa. Terzića avlija je svojevrsni muzej na otvorenom i zatvorenom sa gostionom, mogućnošću smeštaja, kampom za planinare, letnjom pozornicom i prezentacijom grnčarskog zanata. Mnogo nam je bilo zabavno i simpatično. Preporuka.