Skituljko u epizodi Stara Planina

Pošto je ovo sedmodnevna epizoda, skratiću uvod. Ne znam kako je Skituljko sve ovo organizivao, iako je Stara planina naša vizija već dve godine, do sada se nisu posložile kockice da se i realizuje. Da neki gosti nisu otkazali smeštaj ni od ovoga ne bi ništa bilo. Dok jednom ne smrkne…

Krenuli smo ujutro oko 10 sati iz Novog Sada, sa samo jednom dužom pauzom za ručak, stigli smo u Topli Do oko 5 popodne. Kasno smo krenuli jer smo tek noć pred polazak slučajno shvatili da nemamo opciju hrane u smeštaju i da nemamo gde da je kupimo, pa smo sabajle išle u nabavku namirnica. U selu ima samo jedna prodavnica u kojoj može da se kupi (samo) pivo i (ili) čips. Sad, finansije: putarina nas je izašla 1270 dinara (ako ste se zagrcnuli, znam, i ja sam). Smeštaj u Toplom Do smo platile 900 dinara po noći. Problematika nemogućnosti ishrane u Toplom je takva kakva je, trenutno nerešiva. Od sledeće godine se otvara restoran. Prosto, to je poslednje selo pred Bugarsku sa 40 stanovnika, starosne strukture iznad 60 godina, gde niko od njih nema opciju da odlazi do najbližeg mesta (Pirota), koji je na sat vremena vožnje, u nabavku. Ako baka nama skuva kafu ili napravi pitu, šta će ostati njoj? Istom logikom razmišljaju i ostali. Novac njima ništa ne znači. Postoji li to još uopšte negde? Dakle, napunite kofere hranom i pićem, jer ovde toga nema. Čega nema još? Nema interneta, uopšte, meštani će vam reći ispod kog drveta možete pokušati da pošaljete poruke, ali ne računajte na to. Plan puta i trekove pripremite kod kuće, jer ste ovde prepušteni sami sebi. Čega ima? Ima svega onoga što se ne može kupiti. Što se tiče predaha na putu sa ručkom, svratile smo u čuveni restoran Marjan kod Draževca. Odlično smo jele po pristupačnim cenama, drago mi je što smo poslušale intuiciju i sugestije, zaista izvrsna hrana. P.S. Skituljko je popio i JEDNU rakiju od kantariona, posle je zujao kao trafo stanica, znači nije to za nas koji vole mekanu,vojvođansku rakiju. Skituljku je veliki džoker tokom puta bio naš prijatelj https://selo.rs/rs/destinacija/stara-planina

Raspored za 5 dana na Staroj planini je gust i ne prašta. Nije ovo klasičan odmor, Skituljko nikad nije pasivan. Prešle smo za 4 dana 60km pešice. Jasno vam je da smo ustajale u 5, pola 6 i odlazile u krevet u pola 7 uveče. Postoji posebna magija koja se naročito odnosi na planine, gde vam nije teško da se budite pre sunca i puni ste neke neobjašnjive energije. Inače, noći i jutra su sveže, karatkteristične za ovakvu geomorfologiju.

Drugi dan: Uspon na Midžor. Najviši vrh Srbije (2169m). Na znaku u selu piše Midžor, 16km, inače su poznati po tome da im je objašnjenje “tu pravo ideš”, a zapravo ništa nije samo tu, pored dobre volje potrebna je i dobra kondicija. Mi smo izabrale duži put, uglavnom svi se penju na Midžor sa Babinog zuba, to su okvirna 3h predivne šetnje. Mi smo od Toplog Do do vrha šetale 6,5 sati. Staza do Babinog Zuba je kroz šumu pa se taj deo (prvih 10 kilometara) prelazi lako i ugodnom šetnjom čak i kada je topao letnji dan. Put je dobro označen, tehnički lagan, kondiciono zahteva izdržaj, no nije samo tih 17,5 km, treba se i vratiti., tako da pobednički ples nije dugo trajao.

Ne zadržavamo se dugo na vrhu i poprilična je gužva već, na Bugarsku stranu se ne vidi od magle i oblaka, a sa naše strane cveće, nepregledno, prelepo cveće. Sveukupan doživljaj me podseća na Švajcarsku, puteljci, brdašca, boje, mirisi… Dobar osećaj sa najvišeg vrha Srbije. Srećom (ili ne), na vrhu smo upoznale dva momka koja su imali trek za prečicu. Krenusmo mi sa njima prečicom. Gle čuda, aplikacija se zabagovala na pola puta i malo smo se izgubili. Tako je to kada idete putevima kojima se ređe ide. Sve se dobro završilo, snašli smo se i aterirali u nečije dvorište u Toplom :). Drugi dan uspešno završen. S’ neba pa u rebra, 25 pređenih kilometara. Sutra garantovano puzimo.

Treći dan ustajemo u pola 6, spremamo se i krećemo u obilazak okolnih vodopada.

Danas i sutra ćemo se pozabaviti onim vodopadima koji se nalaze u slivu Toplodolske reke, tačnije na pritokama Javorske reke uzvodno od sela Topli Do. Inače, nalazimo se u području koje je priroda darovala bajkovitim vodopadima. Nigde u Srbiji ne postoje u ovoj veličini i u ovom broju. Prvi od njih na putu iz Pirota sa desne strane je Bukovački Do. Mali je, nekih 10m visine, ali tek toliko da zagolica maštu i nagovesti bajku koja uskoro počinje. Krećemo na Donji Piljski vodopad. Na samom startu na znakovima u selu piše da imamo 4,5km, meni se činilo kao 10… Donji Piljski je turistički najposećeniji vodopad, prvih par kilometara je put makadamski, pa ko ne voli svoj auto a štedi noge (a bilo je i takvih), može preći kolima pola puta.

Kukala sam ceo dan, drugi Skituljko je hteo da me udavi u vodopadu… Srećom, lepota vodopada i okruženja , zvuk i kapljice vode na meni koje prskaju okolo sa kaskada su me bacile u drugu dimenziju psihoterapije. Treći po veličini vodopad na Staroj planini, visine 64m je možda meni bio najlepši od svih. Postoji i Gornji Piljski vodopad, do kojeg ovaj put nismo išle, jer se nije uklopio u plan za taj dan. Staza između Gornjeg i Donjeg Piljskog je teža, nije markirana i predviđena je za iskusne planinare. Visinska razlika između ova dva vodopada je 200m ali im je pristup drugačiji, oba su na potoku Lisevski dol. Meštani su nam juče rekli da se na putu prema Čunguljskom i Kurtulskom vodopadu nalaze još dva manja, koja smo rešili da pronađemo, jer nisu markirana: Grujin skok i Zeleni vir.

U pravcu prema Čunguljskom brzo je bilo odvajanje za ova dva vodopada, prvih 300m je utabano, posle se silazi do potoka i kreće se uzvodno, staza je lagana i izuzetno simpatična, vodopad je zapravo visok nekih 15m ali je sveukupan doživljaj bio toliko impresivan da smo rešile da se ovde zadržimo mnogo duže od planiranog vremena. Za razliku od Piljskog, ovde nije bilo turista i moglo smo da uživamo u intimi prirode. Sam slap je kao kiša, voda je besprekorno prijatna, čista i okrepljujuća, da smo u jednom momentu stvarno pomislili da nam je ovo bonus dana u igrici “Vodopadi Stare Planine”. Iskoristile smo ga, a Zeleni vir smo ostavile za neki drugi put. Sutra smo sa vodičem sa kojim nema milosti, treba se pripremiti za naporan dan.

Četvrti dan i trek Čungulj-Kurtul-Vurnja. Za danas imamo unajmljenog vodiča, za prva dva vodopada nam on realno nije potreban, ali za treći da. Još jedna prednost današnjeg dana je što idemo sa terenskim vozilom i od nas se zahteva samo tehnički deo, ali ne i kondicioni. Dogovor je takav: kada nas Miljan (vodič) vidi kako penjemo Čungulj i Kurtul moći će, na osnovu iskustva, da proceni da li će nas voditi na Vurnju. Za taj biser Stare planine zahteva se malo više od planinarskih cipela.

Čunguljski vodopad ili Čunguljski skok, nalazi se na oko 3 sata hoda od sela, ko se odluči da ga poseti pešice, mi smo išli sa džipom koliko je moglo, pešačili smo 15-ak minuta do slapa. I vau, veći od mene (mada, ko nije veći od mene) deset puta, visine 1150m, pojavljuje nam se kao slon, u sred potoka. Nema kaskada, voda se obrušava sa jedne ogromne vertikalne, stenovite litice. Nažalost prethodni dan se sa vrha survala divlja svinja i nismo mogli da ostanemo duže od jednog škljoca fotoaparatom, smrad je bio neizdrživ. Jbg, prirodica. Vodi nas dalje na mali i veliki Kurtul. Do malog se stiže lagano, do velikog nikako, bar ne koliko je poznato. Može da se izađe na jednu “terasu”, gde “puca” predivan pogled na njega, ali je izuzetno opasno, Skituljko je zamalo izgubio cipelicu za skitanje.

Najslađe za kraj: vodičeva procena je da možemo da se upustimo u avanturu zvanu Vurnje. Vodopad je slučajno otkrila grupa planinara pre par godina, i danas je izuzetno nepristupačan, koprive su visoke i do 2m, ,staze ne postoje, i jako mali broj ljudi zna doći do njega. Godišnje ga možda poseti nekoliko ljudi. Šta razlikuje Vurnje od ostalih vodopada? Spomenuću još jednom reč igrica, jer tako smo se osećale, kao u igrici, preskakanje potoka, rečica, skakanje po kamenju, probijanje kroz šumu, pregršt manjih slapova usput, penjanje uz konopac, znoj, strah, sreća, uzbuđenje, adrenalin, bol, osmesi, sve to pomešano u jednom poslepodnevu.

Naravno da smo uspele, i naravno da je luđi Skituljko vukao sa sobom ranac sa kamerom i stativom, ja sam jedva samu sebe popela na stenu. Ponosna sam na nas. Sve vreme razmišljamo šta ako nam se nešto desi, u jednom momentu mi je sinulo: Šta ako se vodiču nešto desi? On je taj koji mora ostati, čitav, zdrav i prav, signala nema, put ne znamo, poješće nas zveri: panika, smiri se Skituljko, neće mu ništa biti, vidi ga skače po stenama u tim čizmama kao mačak. Ne samo da smo uspele u igrici, nego nas je priroda nagradila i besplatnim životom, jer ovaj doživljaj se drugačije ne može opisati.

Peti dan se opraštamo od toplodolske strane i idemo na drugu stranu planine. Da li znate šta može da se u godini 2020-oj kupi za 10 dinara? Sladoled u Pirotu!

Prolazimo kroz grad Pirot, pronalazimo najveću aktrakciju u gradu (sladoled smo dali samo jednom Skituljku, kao test verziju za svaki slučaj, ali sve je prošlo bez posledica). Idemo put kanjona Rosomače. Prva stanica na putu nam je Kozji kamen, vidikovac sa kojeg se pruža najlepši pogled na Zavojsko jezero. Nalazi se na 18km prema selu Rsovci. Staza do vidikovca je oko 3,5km duga i svrstavam je u jednu od najugodnijih staza, sve vreme me je pratio presladak napušteni pas kojeg smo nahranili kulenom i slaninom a on nas nahranio pogledom sa vrha!

Idemo dalje prema Rosomačkim loncima svesno zaobilazimo vodopad Tupavicu (na Staroj planini o kojem god vodopadu da je reč, čućete da je on najlepši). Proverićemo to neki drugi put. Inače, vredi posetiti i selo Slavinju i Visočku Ržanu, zanimljiva su i živopisna za obilazak. Sprema se nevreme, seva sa svih strana, Skituljko ima traume od nevremena, bukvalno trčimo na Rosomačke lonce, vraćamo se u auto, nebo se otvara i tu se završavaju sve današnje aktivnosti. Srećom vidikovac smo obišli pre kiše jer taj dan više nije bilo šanse za šetnju. Nisam tip turiste kojem kiša ne smeta i šeta najnormalnije po pljusku i hladnom vetru. Ne uživam. Sori. Malo me je sramota zbog toga jer samo videla popriličan turista kojima to ne smeta.

• 

• 

Krećemo put Niša gde nam je i smeštaj za večeras, povratak u civilizaciju. Smeštaj u Nišu je PREsimpatičan stan za 19,5 eura, u samom centru, uveče smo prošetale gradskim jezgrom. Moj drugi put u Nišu, moram na priznam da mi se dopada, ima neku čudnovato zanimljivu vibru koje se ne može porediti sa našom na severu zemlje.

Šesti dan se budimo sa petlovima (Skituljko je nemilosrdan i kad može da spava), krećemo za Đavolju Varoš. Usput stajem u pekaricu u Nišu, naručujem, citiram, SVE ŠTO LEPO IZGLEDA, malo me je čudno gledala prodavačica… Objasnila sam joj da je zbog fotkanja u Đavoljoj varoši. Ljudi, čuvala sam ta peciva i branila telom da bi ostali postojani i lepi za slikanje! Moja prva poseta je bila davne 2006. godine i moram da priznam koliko sam se pozitivno iznenadila, sve je renovirano, vrlo lepo uređeno i pre svega, bezbedno, što nije bio slučaj pre 14 godina. Stižemo rano, oko pola 10 ujutro i provodimo 3 (čitaj TRI sata) na parkingu čekajući da stane kiša. Toliko o čuvanju peciva, sve sam pojela. Ljudi dolaze i odlaze, mi čekamo. i čekamo, i čekamo. U jednom momentu su nam prodavci suvenirluka pokucali na prozor da provere da li je sve u redu, jeste samo čekamo da stane kiša. Izvin’te ali nismo prešli ovoliki put da bismo jedno od najlepših čuda prirode na svetu čekirali ofrlje zbog kiše. I bi sunca, i prošetao je Skituljko i popio vino na mestu gde su po legendi okamenjeni svatovi. Nakon što su popili đavolju vodu, meštani su, po legendi, krenuli da venčaju brata i sestru. Dobra vila je videvši to molila za spas kako ne bi došlo do rodoskrnavljenja i molitve su joj uslišene, skamenjene su 203 figure svatova, različitih veličina, okićeni, sa kamenim kapama, nemi, osim kada duva vetar, tada vam zvuci lede krv u žilama. Tvrdi se da ovde niko ne sme da prespava noć od zvukova, duhova i figura koje se pomeraju.

Današnji dan uspešno završen, odlazimo u Paraćin na noćenje. Izašli smo da Skituljko proslavi rođendan u jednom restoranu na vidikovcu. Čini mi se, najlepši restoran u Paraćinu jer je u sred srede bio dupke pun. Hrana i cene zadovoljavajući, usluga katastrofa, ogladnela sam ponovo dok nije poslužen desert. Prvi put u životu sam požalila što nisam u herbalajf sekti, da izvadim svoj šejk iz torbe u inat svima, da sam srećna i sita.

Poslednji, sedmi dan, pogađate li već? Skituljno ustaje rano! Danas baš imamo mnogo da se vozamo i mnogo toga da obiđemo. Gde svi, tu i Skituljko, first thing first: Krupajsko vrelo, ne zato što ste svi vi već bili, nego zato što smo na ovom potezu i prelepo je. Dodatni bonus kada ustajete rano – nema nikoga, bili smo sami skoro dva sata, influenseri izgleda vole da spavaju! Ovaj izvor jedan je od najznačajnijih kraških izvora vode u Srbiji. Voda iz izvora izbija na površini zemlje, gde se stvara kraško jezero. Odatle voda otiče u vidu Krupajske reke koja se kod mesta Krepoljin uliva u reku Mlavu. Uz samo vrelo je i restoran sa ribnjakom gde sami možete upecati pastrmku koju ćete pojesti. Nema dileme, danas se jede pastrmka ceo dan!

Nastavljamo put ka manastiru Gornjak, u povratku ćemo da uđemo u Manasiju, koja nam je tik uz drum. Manastir Gornjak, zadužbina kneza Lazara, mada istorija manastira počinje još u XIV veku. Karakterišu ga razne zanimljivosti: svake godine na Đurđevdan iz pukotine u steni iza manastira voda počinje da kaplje, slivajući se u jednu uvalu gde je ljudi kašikom uzimaju i umivaju se, verujući da leči očne tegobe. U manastiru postoji i loza koja leči neplodnost, a različite su legende u vezi sa tišinom u Gornjačkoj klisuri koje potiču još od Kosovskog boja. Manastir je ušuškan na kapiji Homolja, zagrljen Mlavom, šumom reke, spokojem šume i blaženstvom molitve. Ovde se na jednom delu rečnog toka dugom oko 100metara nalazi i “voda koja ćuti”. Po legendi, glasnik sa Kosova je doneo vest o izgubljenom boju na Kosovu, i šuma, gora i voda su zauvek zanemeli. Na obronku šume se nalazi i predivan restoran.

Vraćamo se istim putem i posećujemo Manasiju. Za razliku od svih ostalih lokaliteta danas, ovaj je više ličio na vašar nego na bogomolju. Rekla bih da mi je drago, ali nije mi baš nešto bilo drago.

Ovaj manastir moravske škole iz XV veka, smešten u živopisnoj klisuri reke Resave je dragulj i ponos srpske srednjovekovne kulture.

Ja sam ga posetila bar 10 puta i svaki put se osećam podjednako malenom naspram njega. Ogladnele smo pa je red na sledeću stanicu danas: vodopad Veliki Buk, i ruuučak… Šta da vam kažem, za razliku od Stare Planine, ovde je bilo daleko više ljudi, a mi vukovi se odvikosmo od civilizacije. Skituljko je upravo na ovom mestu, u restoranu Lisinski raj pojeo najbolju pastrmku u životu! Imamo još jedan obilazak planiran za danas i krećemo kući. Vraćamo se na put za Despotovac i stajemo kod parka minijatura, gde su makete rađene u odnosu 1:17 kao savršena kopija crkava u realnosti. Pozitivno iznenađenje, što je dobro, nekada su očekivanja najveća iznenašenja putovanja. Zaista prelepo!

Da novac nije sve u životu dokazuje i ovo Skituljkovo putovanje od 7 dana. Da me je sramota što sam prvi put na Staroj Planini bila, jeste. Da li ću ponoviti grešku? Neću. Taj mir koji poseduju tamošnji lokalci – to je sve što želim od života.

Hvala ti, planino Stara.