* * *

Jutros sam u travi prisluškivala dve bogomoljke:

znaš, ali ja nju toliko volim.
ali ti znaš da ćeš umreti?
jedva čekam.

Nije se tako lako u ljubavi mreti, no kad imaš za koga da poletiš, da ti krila nisu utaman data, kao srca što nam nisu utaman organ.

U zaljubljenosti imaš onaj, ničim izazvan debilan kez, koji ti daje moć da lebdiš. Kad voliš, shvataš čuda. Shvataš da je ona tvoj hlorofil koji će da te hrani. Ona nije onaj ogroman brod na sred okeana, ona je onih stotine malih pomoćnih, gumenih brodića, koji spašavaju živote kad se tone. Ona je santa leda u izmaglici, duboka kao voda, sa blagom na dnu.

Ona je ničija do samo svoja, u komadima samo sebi cela. Uzmi, hrani se otkucajima mojim, već kad si meni smisao dala, i ono moje kuca u tvojim šakama.