Pozivni za Srbiju je ‘nula nula, tri radna mesta, osam gleda, jedan radi ‘

Brišem danas još jednu, dragu mi adresu iz Srbije. Neverovatno koliko gradovi stare kad nemaš razlog da ih posetiš. U Novi Sad se išlo da se osećaš kao kod kuće, Subotica kad hoćeš da se praviš mađar, Čačak je za vojvođane inostranstvo, bez Mrčajevaca Srbije nema… Beograd se ide da bi se pričalo da se ide u Beograd. Sombor… Sombor sam imala pratnju i za pijacu, utorkom i petkom, više petkom, sad već skoro da ni pijace nema. Moraću da uradim veliku čistku u adresaru i da se preorijentišem na München, Frankfurt, Beč, Štokholm…
Osećam veliku odgovornost da napišem ovaj blog. Muči me i ljuti već danima. U ovom blogu nema smeha. U ovom blogu ću vam reći ono što vi govorite meni, svaki dan, iz Svih krajeva Srbije… Ovaj blog je blog uzbune, očaja i straha. Neću da ćutim. Neću. Prosto ne mogu da verujem da niko ne reaguje na ovaj panični stampedo iz Srbije. Ne treba svačiji korak pratiti, niti svačiji potez shvatiti ozbiljno, ali kad to postaje epidemija, kada roditelji zajedno sa decom uče gramatiku, kada lekari i arhitekte traže posao sobarice i varioca… Onda nešto ozbiljno nije u redu. Citiraću prijatelja koji se nedavno obratio rečima: ‘dobio sam želju da radim sa pravim govnima’. Tri dana nisam spavala.
Ja sam došla pre 5 godina, sama, eto tako, bezveze, bez razloga, pružila mi se prilika i prihvatila sam je. Nisam imala muda ni tad da odem, ko’ što nemam ni sad da se vratim, bez razmišljanja sam se pakovala i opraštala. Svi su mi oduvek govorili da ne pripadam Srbiji, pa ajde ko veli da se oprobam, misleći da idem samo ‘na tri meseca’. Prvo ti se oslade, naravno, pare, pa priroda, pa ljudi, pa u jednom momentu više ne vidiš svrhu vraćanja, jer nemaš svrhu. Ali se nadaš. Nečemu.
Danas, posle 5 godina, shvatam jedno, pare su najveći sotonin uspeh, ljudi su površni i plitki, proizvedeni samo zarad statistike standarda, a priroda je lepa samo kad joj se možeš diviti sa nekim. Ali ovde ćeš teško dopreti do srca. Zaklanja ih uglavnom nečiji logo. Moshino. Tozla.
Ja sam sebična, pa i takve odluke donosim, ishitrene i ponekad nepromišljene. Može mi se. Niko ne pati zbog mene i mojih koraka. Ne plašim se svojih suza. Ali kad čujem točkiće vaših kofera, kad čujem da se mala Milica više neće igrati sa Jovanom, nego sa tamo nekom Gertrudom, boli srce, hoće da pukne. Kad čujem da vas nije strah nepoznatog, da ste toliko čvrsto rešeni da zlatna polja ravnice zavijete u crno, jedan deo mene umire. U čijoj avliji će rakija da se peče? Kome će kesten u jesen da miriše?
Pomislim na tatu, koliko je godina proveo na oranicama da bih ja mogla da živim od te zemlje. Mogu da izdam sebe i sa tim da živim, ali ne i njega.
Laže onaj koji kaže da ne plače za kućom, za majkom, za prijateljima.
Plaču i jedni i drugi. Jedni što nemaju, drugi što bi dali sve što imaju za jedan dugačak zagrljaj. Da boli jak.

Ne znam više ništa. Imam 30 godina i treba mi majčin savet. A znam šta će reći.