Pimnice ili pivnice, svejedno je

Odmah posle Božića, sledi, ništa drugo do uskršnje skitanje. Dugo smo već znale gde hoćemo da idemo, samo nikada nismo imale dovoljno vremena da isplaniramo kvalitetno istočnu Srbiju. Zahvaljujući pandemiji, uspele smo. Ipak treba u svakom zlu pronaći nešto dobro. Nismo mogle da se opredelimo između Pimnica i Stare planine, pa smose odlučile za oba mesta. Naime, ja sam bila na studijskim terenskim vežbama pre (par godina :)) u Rajačkim pimnicama, i ne znam da li je zato što nam se baš tamo autobus pokvario i bili smo “primorani” da ceo dan pijemo vino, ili da pripišem to studenstkim danima, ali ne mogu da zaboravim predivne uspomene sa tog mesta. Staru planinu nismo izostavile jer smo prošle godine obišle samo toplodolsku stranu, a dojkinačku ne. I opet je ostala samo delimično istražena.
Dakle, u tekstu koji dalje sledi čitaćete: Golubac, Ram, Tumane, Valja Prerast, Rogljevačke i Rajačke pimnice, manastir Bukovo, Kapija Vratne, manastir Vratna, Mokranjske stene, vodopad Tupavica, Ponor, Đelin Čardak, Dojkinci, Pirot. U planu je bila i Rajkova pećina, nismo nažalost stigle na poslednji ulaz. Ko voli, nek izvoli. Hvala.

Krenule smo rano ujutro iz Novoga Sada jer je bio ozbiljan i dugačak put pred nama. Infrastruktura u ovim okruzima je katastrofalna. Do Golubačke trvđave je ok put, svi ostali putevi kojima smo išli, nula bodova. Da, razumem, nerazvijeni krajevi, ali od nečega se mora početi, kad bi putevi bili malo sređeniji, bilo bi i više turista. Logično.
Krenule smo ujutro u 6 sati, pred nama je bilo nekih 220km, te smo sa svim obilascima računale da ćemo u smeštaj stići oko 8 uveče, taman na večeru. Nismo mogle da pronađemo smeštaj u Rajačkim pimnicama (na kraju mi je bilo i drago zbog toga, objasniću kada dođe vreme za to), tako da smo dva noćenja rezervisale u Rogljevačkim pimnicama. Oba mesta su jako mala i kapaciteti nisu veliki, uglavnom se kroz mesta prolazi, retko ko ostaje, mi smo imale divne domaćine u smeštaju Jovanović.
Krenuvši ka Golupcu, shvatismo da smo Ramsku tvrđavu previdele, pa smo skrenule sa puta napravivši par kilometara više da je vidimo makar od spolja (rano smo stigle a otvorena je za obilazak tek od 10h), plus je naišao pljusak koji mi je odmah pokvario raspoloženje. Postoje mesta koja prosto menjaju čitav spektar posete po lošem vremenu. Ramska tvrđava mi se mnogo dopala, i žao mi je što je tako ispalo. Eto razloga da se vratim nekad. Dok smo stigli do Golubačke tvrđave, razvedrilo se i dan je obećavao, sunce je predivno sjalo i još uvek nije bilo mnogo automobila na parkingu za posetioce. Mislim da im se procenat poseta povećao za 300% u poslednjih godinu dana. Mi ne volimo gužve, ne volimo mesta gde ljudi idu da poziraju, tako da smo požurile pre nego što masovni turisti pohitaju. Tvđava je renovirana pre nekoliko godina, i zajedno sa šetalištem pored Dunava je prava lepotica vredna svakog divljenja. Ja sam bila pre 15 godina i tada se nije smelo ni prići jer je bila pred samoubistvom. Svaka pohvala za grad Smederevo. Na samom ulazu me je zbunila cena karte, podeljene su po nekim različitim zonama, nisam shvatila ništa, te sam kupila zonu jedan, po ceni od 600 dinara. Nije malo, ali to je zajedno sa parkingom, i vodiči su okolo na usluzi svima (mada ja nisam mogla da dozovem ni jednog), al’ ajd. Malo je tu bilo šetnje po tvrđavi za nas, kao što rekoh, mi nismo pozeri, došli smo da se pentramo po tvrđavi, ali takva gimnastika je tu zabranjena, mnogo ima obezbeđenja na sve strane. Ne znam ni šta bismo mogle više da vidimo sa ostalim zonama koje koštaju 800 dinara?!

Idemo dalje put Tumana. Manastir je samo na 9km od Golupca, te smo brzo stigli. Manastir je u poslednjih par godina stekao slavu čudotvornim isceljenjima molitvom. Iz cele države i pograničnih država dolazili su bolesnici moleći da spasenje. Tako sam barem ja čula za njega. Lep je, sređen, ima podno grejanje, sve kako Bog zapoveda. Bila je užasna gužva, nismo se dugo zadržavali već smo krenuli put Rajkove pećine. U 10, 12, i u 14h ima organizovana grupna poseta u pećinu, zakasnile smo nekoliko minuta na poslednji ulaz, te smo produžile dalje u pravcu Rudne glave, želela sam da vidim Valju Prerast, koju sam slučajno “otkrila” nekoliko dana pred put. Na putu za Majdanpek sa desne strane je staza koja vodi za prirodni kameni most Prerast “Šuplja stena”. Valja Prerast je najveći prirodni, kameni most u Srbiji, nalazi se na 44, 8m visine dok je širina lukova 9,7m. Stazica koja vodi do mosta je nešto duža od kilometra i pravo je osveženje posle onakvih gužvi prethodno istoga dana. Slabo je ko išao, valjda ljudi ni ne znaju, a toliko je graciozno i impozantno da smo se zadržali sigurno sat vremena posto uživajući u pogledu.

• 

• 

Nastavljajući dalje put, potreban nam je bio predah, nismo ceo dan popile kafu (ni ja rakiju), stajemo pred kafanom Balić, okrepljujemo se u vrlo prijatnom ambijentu mesta Blizna na Rudnoj Glavi. Ljudi, dve kafe, koka kola, gazirana voda i rakija koštaju 350 dinara! To je prednost Istočne Srbije. Krećemo dalje ka smeštaju, da bismo stigle na večeru jer mi je ova prepečenica fino otvorila apetit. Stižemo u sumrak u smeštaj Rogljevačkih pimnica. Samo smo to našli slobodno i pet friendly, čisto, uredno, povoljno, i domaćini spremaju sjajnu hranu. Koliko je Srbija bogata različitostima sam se i uverila prvoga dana na večeri. Žena (vlasnica), kuva i ugađa kao majka. Beše i posnog i mrsnog jer je par dana pred Vaskrs, ali najviše me se toga dana dojmila čorba od koprive. Moja majka je Mađarica, ja to nikada u životu nisam probala i mnogo mi se dopalo. Svaki gang je bio propraćen i vinom domaćina, tako da, čak i ako vam se hrana ne dopadne (u šta sumnjam), neka vina sigurno hoće. Pili smo rizling, tamjaniku, penušavac od rizlinga, kaberne, te smo se potom povukli u odaje na konak. Bio je ovo lep i dugačak dan za Skituljka.

Sutradan ne žurimo na doručak. Ne zato što smo umorni nego zato što ovde niko ne ustaje rano, rekli su nam da ne dođemo pre pola 9. Danas je ujedno i Prvi maj, pa se očekuju mnogobrojne grupne posete i veća gužva nego inače. Mi smo ipak za šetnju i opredeljujemo se za Vratnu, obilazak manastira i kapije Vratne. Divan je dan, ne očekuju se nikakve padavine te možemo da planiramo dužu šetnju. Na parkingu kod manastira je velika vreva, mnogi kampuju a mnogi idu do manastira i kapije. Svi hitaju na prve dve kapije, koje su blizu i pristupačne, mi smo išle i do treće, što je ukompletiralo naš današnji dan. Nad rekom Vratnom formirana su tri prirodna kamena mosta, Mala, Velika i Suva Prerast Vratne, lokacije koje su popularizovane tek u poslednje vreme, nepravedno jer je jedna lepša od druge, a zajedno sa potocima, stazom, šumom i mnoštvom ogromnih kornjača (nikada nisam videla ovolike kornjače), predstavljaju pravi hedonizam za šetače. Nažalost, pred sam cilj (treću kapiju), okliznula sam se na kamen i povredila skočni zglob. Nisam smotana i ne znam kako se to desilo ali je poremetilo i promenilo sve planove. Ne znam kako se to dogodilo, ne znam, izvrnulo mi se kompletno stopalo i suza je krenula. Nastavile smo dalje, znala sam da će tek da otekne, te nije bilo vremena za čekanje da se ohladi noga, pokušala sam da ne mislim na bol ostavivši rešavanje tog medicinskog problema za posle. Stigli smo do cilja, raspamećene lepotom (neverovatno je da smo na čitavom putu bile same), šteta je koliko je tužno i teško kod nas pronaći saputnika i sapatnika, jer ovo nije kondiciono ni tehnički teško, od opreme zaista treba samo volja. Okrepile smo se na parkingu manastirske gostione i krenule prema pimnicama. Put je užasan, treba nešto jače od sata vožnje. Ja se već unapred radujem večeri kod domaćina. Volim ta, “feels like home” mesta, gde su svi domaći i sve može ukoliko postoji uzajamno razumevanje i saosećanje u datim situacijama. Meni su npr. zavili nogu u kupus i svako malo me obilazili da vide kako sam (bolelo je jako), toliko da sam razmišljala da li da se vratimo kući ili nastavimo na Staru planinu.

• 

• 

• 

• 

Treći dan ovog putovanja ujedno je i Vaskrs, nedelja naravno, danas smo rešili da se prepustimo gastronomskim uživancijama i da obiđemo Rajačke i Rogljevačke pimnice (sa degustacijom naravno). Meni je noga mnogo otekla, patiku jedva mogu da obujem i bol prilikom hoda je neprijatan i uporan. Treba da se miruje, nema šta, ali to ne mogu sada sebi da priuštim. Noćas mi je baka u čijoj kući je apartman dala iz zamrzivača neko meso da stavim na nogu da splasne otok. Probudila sam se u sred noći shvativši da je zamrznuto meso svinjsko uho za pihtije koje se otpustilo u međuvremeno i palo sa kreveta direktno u pseći krevet. Ne znam ko je bio u većem čudu, Simba kojeg je iz sna probudio rani doručak u krevet ili ja, čiji oblog je na pola pojeden :))). p.s. inače to svinjsko uho je veličine Simbine glave.

Doručkovali smo, tucali se (jajima) i krenuli za Rajac. Selo je popularizovano nastankom serije nedavno puštene na nacionalnoj televiziji. Svi žele da piju bagrinu i da vide kuću lepe Vere (Slobode Mićalović) iz serije. Tek kada samo stigle i krenule da se šetamo shvatih kako je ustvari dobro što nismo našli smeštaj ovde. Domaćini su izleteli iz svojih podruma i krenuli da nas vuku za rukave i nagovaraju da dođemo kod njih. Da ne pričam o tome koliko su skočile cene vina od nastanka serije. Čaša bagrine 600 dinara. Bezobrazluk. No, mesto je lepo i to ne može ništa da pokvari, osećala sam se kao u srednjovekovnoj Francuskoj, zaljubljena u arhitekturu kuća i podruma. Čak su nas uputili na groblje kao obaveznu stanicu jer “takvog” groblja na svetu nema. Stvarno nema. Ne mogu da kažem da je lepo, jer je groblje, ali je svakako neobično i interesantno.
Šetale smo tako sokacima pimnica zaneseni lepotom prirode, konstrukcijama na vratima podruma, balkonima kuća i prozorima, celo mesto je izgledalo upravo kao filmska scenografija. Imali smo samo problem zvan “naći pravi podrum”. Prošli smo pored jednog podruma i videli čoveka koji je sedeo sam na terasi, pitale ga da li je otvoreno (ipak smo bile svesne toga da je Uskrs a izgledalo je kao da ne radi), i kunem se do dana današnjeg da sam sigurna da je hteo da kaže nije, ali se smilovao i promrmljao “pa ajte”, tu nam se već dopao jer je bio jedini od svih u selu koji nije bio naporan i navalentan, naravno da smo tu sele i provele najlepših narednih par sati čitavog odmora. Domaćin Željko i njegova pimnica su predivno mesto za svaku preporuku, sa hranom za desetku i vinima za dvadesetku, ima i mogućnost smeštaja u samom selu u njegovom podrumu. Raspričale smo se sa njim i stekle jednog novog prijatelja, vrednog i poštenog proizvođača vina. Željko, vidimo se na berbi u oktobru. Željkov kaberne je jedan od boljih koji sam pila ikada. Vraćamo se kasno popodne opijeni ovim bajkovitim selom (i vinom), i odmaramo do večere. Sutra nas čeka zamoran i naporan put ka Dojkincima.

• 

• 

• 

Oprostili smo se posle doručka sa domaćinima iz smeštaja Jovanović (svaka preporuka + pet friendly) i krenuli za Negotin, tačnije manastir Bukovo, a potom Dojkince. Odmah na izlasku iz sela sa leve strane je skretanje za selo Mokranje i Mokranjske stene. Moram da priznam ja nisam ništa znala o tome i nisam očekivala nikakav vau efekat, mislila sam jedna stena u mestu rođenja Stevana Mokranjca pa napravili meštani od toga atrakciju. Kad ono, sasvim suprotno, moj komentar je: zašto niko ne priča o ovome i ne pridaje veći značaj?! Stenovito uzvišenje planine Deli Jovan, kanjon Sikolske reke i predivan vodopad. Od parkinga do stena vodi lepa šumska stazica, 2km duga, lepo označena i prohodna. Obavezno doći. Code red. Important.

• 

• 

Idemo dalje prema Negotinu jer ja ne želim da napustim ovaj kraj a da ne odem u manastir Bukovo. U nekoliko televizijskih reportaža sam već slušala o manastiru i njegovim monasima, kao i o njihovoj umešnosti pravljenja vina. Znala sam da će mi se dopasti i da moram ući da vidim manastir. Tako je i bilo. U planu je bila i Vinarija Matalj i Jović tog dana, ali nismo stigle jednostavno, i moja povreda je usporavala stvari. Posle obilaska manastira Bukovo nastavljamo put Stare planine, tj. Pirota.

• 

• 

Dok jedan Skituljko vozi, ja sam u potrazi za kostolomcem, svesna da sa nogom u ovom stanju neću moći da vidim ništa, a isto tako sam prilično uverena da je u ovim krajevima kućna primena medicine učinkovitija od bilo koje institucije. Problem je što je drugi dan Vaskrsa i glupo mi je da zovem ljude, a većina i nije kod kuće nego je na odmoru. Preko vodiča sa Stare sam dobila kontakt jednog deke u Berilovcu (zvala sam ga, ne javlja se), odlučujemo da ga posetimo svakako, nije nam veliko skretanje sa puta i zaista ne želim da hodam sa ovakvom nogom. Da nije bilo jednog dečka koji nas je bukvalno odveo do dede nikada ga ne bismo pronašli, dečko je na pašu otišao po deku koji je još uvek čuvao ovce. Čim smo rekli koga tražimo, znali su o kome se radi, očigledno je bio poznat. Užasno sam se plašila ali isto tako sam i želela da što pre stanem na obe noge. Deka je bio neodoljivo simpatičan i smešan, nisam ga ništa razumela, vrlo je teško razumeti stariji živalj ovde, akcenat i dijalekt su totalno drugačiji. Deka mi je rekao da “ne đipam par dana na ovu nogu” a u odlasku nam je rekao da više ne dolazimo pre 7 naveče, pobeći će mu ovce.

Srećom nismo poslušali informaciju da gostiona u Dojkincima radi i stali smo da jedemo par kilometara ranije u selu Vrelo, restoran Gali. Hrana i usluga su bili skroz okej, znajući da u Dojkincima nemamo ni prodavnicu a povučeni iskustvom od prošle godine, sve nam j dobro na Staroj planini, samo da je hrana.
Što se tiče smeštaja u Dojkincima, malo je reći kakav je pakao bio naći ga, ne samo da ima malo smeštaja nego nisu pet friendly, to je prosto kraj gde je pas ker, na lancu od metar i po. Jasno je meni da je Stara planina počela da se turistički razvija pre nekoliko meseci i da je sve to još sveže i u provizornoj fazi, ali dragi moji, ako već hoćete da se bavite turizmom, onda morate da budete malo samosvesniji u smislu toga šta sve turizam obuhvata, nije to samo naplata noćenja i da ih ne vidiš i ne čuješ. Jebiga. Smeštaj smo pronašli “preko veze” od jednog lokalnog vodiča, i ja, koja sam dete sa sela i tomboy, sam krenula da plačem kada smo ušli u sobu. Da ne spominjem podatak (a ne mogu da ne spomenem) da za korišćenje toaleta i kupatila mora da se siđe sa sprata i ide u drugi deo kuće gde domaćin živi. Žena je stvarno bila jako ljubazna, ne mogu da grešim dušu, ali imam izvesna očekivanja za svoj novac. Udoban krevet i kupatilo. Mnogo? Ja ne znam stvarno. Ako ja mnogo tražim, ko su onda turisti koji idu po ovim novim vilama za 200 eura noć na Tari i Zlatiboru. Molim pravde malo. Samo kap.
Kada smo stigli već je bio mrak i ništa drugo nismo mogli nego da se raspakujemo i legnemo. Za sutradan planiramo šetnju do Tupavice. Nije nam trebala nikakva pomoć u pronalasku vodopada. Bili smo smešteni na kraju sela u pretposlednjoj kući, trebalo je ići samo levo par kilometara, tačnije 5,5km u jednom pravcu. Put je zemljani, kolski i predstavljao bi jednu skroz lepu šetnjicu da nije toliko prometan. Sjajno je što toliko ljudi posećuje ove predivne krajeve i Tupavica je jedan od najlepših vodopada naše zemlje, ali je l’ moguće da svi baš takvi komformisti, mora li kolima baš do samog vodopada? Posle podne smo se prošetale na vidikovac Đelin čardak, do kojeg vodi markirana staza na ulazu u selo sa leve strane. Vrlo je simpatično, malčice čak i zahtevno, ali sa vrha se pruža divan pogled na Dojkince i okolinu.

• 

• 

Za Staru planinu imamo mnogo ideja i planova, ali upravo zbog nedovoljne razvijenosti koncepta turizma, uvek nam se nešto ispreči. Vodiča smo molile dva dana da nam se javi na telefon pa nas je treći dan ispalio rekavši da na Kopren ne možemo jer je visok sneg i palo je drvo na put, a i za sutra nema nikoga prijavljenog sem nas dve, a to je skupo (zajebao se, nije znao da smo nas dve bogate). Šalim se, teška je Stara planina, komplikovana, snalazi se svako kako ume, meštani nisu mnogo od pomoći jer oni nisu ni navikli na turiste, vode ljudi svoju brigu. Interneta nema što dodatno otežava organizaciju, ja sam se vratila ponovo jer prošli put nismo stigli do Vladikinih ploča, uhvatilo nas je nevreme, sada smo obavezno hteli da vidimo pećinu, da istražimo tu stazu i da napokon saznamo pravu istinu, koliko je stvarno teška i zahtevna staza. Koliko god ljudi pitasmo, toliko smo dobili različitih odgovora, ne verujemo dok ne vidimo i ne zabeležimo sve same. Nažalost, i ove godine peh, naime, prošle godine je sagrađen most (jeeeej), koji se zimus u nevremenu srušio (šmrc), u poslednje vreme je bilo mnogo padavina i navodno ne možemo kroz kanjon do pećine, a psa ne mogu da nosim u rancu, plus, povređena mi je noga za takve zahtevnije staze.
Odlučujemo da se ipak ne razočaramo u sopstvene organizacione sposobnosti, neočekivano smo videli tablu Ponor i odlučili da prošetamo do tamo. Nismo rano ustali, lep je dan, imamo vremena, staza za ponor počinje na nekoliko metara od naše i kuće i vesela je, mahom šumovita, delom poljana, jaki vetrovi duvaju, ponesite svašta od opreme ukoliko nije letnji period, mi smo delimično i na sneg naišle. Nama je trebalo 4 i po sata za tamo i nazad, ukupno pređenih 10 kilometara. Nismo žurile, lepo je vreme i kraška uvala koja nas je sačekala na samom cilju je jedno od najvećih iznenađenja ovog putovanja, staza nije komplikovana i obeležena je. Najzanimljivije od svega da smo ceo put bile same, prosto je neverovatno da ni u jednom momentu nismo ni na koga naišli. Ni tamo, ni nazad. A vredi. Mnogo je zanimljivo, kada se stigne do cilja, stvara se osećaj kao da se ceo teren sliva u jednu rupu, koja je ustvari pećina, u jednom momentu sam zamislila situaciju kako nas rupa usisava. Predivna prirodna, stvara veliki osećaj strahopoštovanja i bogobojažljivosti.

• 

• 

• 

• 

Pošto ne možemo ništa više da obiđemo, rešile smo da sutradan krenemo kući uz obavezno razgledanje Pirota. Svratili smo na tvrđavu u centru grada i jeli čuveni specijalitet Pirota, peglanu kobasicu, u piceriji Mamma Rossa. Mislim da u Srbiji retko gde ima bolja pica. Bravo za Rosu (inače, kuvarica i vlasnica, koja nas je divno ugostila).

To je sve.
Hvala na pažnji i strpljenju, do idućeg puta.
Voli Vas Vaš Skituljko.