Pačiji let iznad kukavičjeg gnezda
Peti novembar, 2022. godine, subota, 10:24.
Nepopularno mišljenje: kako bi izgledala ova subota, da život nije sranje? Mislim, kako bi izgledala ova subota, da ljudi nisu nisu govna? Crnjak, ha? Jebiga, rekla sam nepopularno mišljenje, i ti si, dragi čitaoče, nastavio da čitaš. Ali ljudi nisu govna, i život nije sranje, ako si kao tip čoveka – samizdat. Šta to znači? To znači da nemaš mnogo holesterola na obrazima, da nisi, ničim izazvano, đubre prema ljudima koji vam ništa nisu uradili, da si sposoban da formiraš mišljenje, koje je tvoje, da ne mešaš iskrenost sa drskošću, i za kraj, da nikome, ali nikome, namerno ne sjebeš dan. Neko ima tumore na jetri, neko na srcu, a ti nemaš pojma o tome. Možda si zapravo ti nečiji tumor, ili nečija terapija, a mi ne znamo ništa ni o tome. Mnogo se mi, generalno, pravimo pametni, a zapravo, ništa ne znamo. Eksploatišemo ljude kao da su rudna blaga, nesvesni da će nam ruke ostati zauvek kaljave. Nikada neću reći ono što ne mislim, ne mešajte sa onim, uvek ću reći ono što mislim. Pri tome, iskrenost i drskost su često uzročno posledične pojave. Prvo seva, pa onda grmi. Prvo nekome nešto kažete iskreno, i onda vas osoba pošalje napolje da vas udari grom. Zamislite na šta bi ličile ulice ukoliko bi svako rekao prolaznicima ono što misli?! Zapravo, ne zamišljajte ovo. Bolje ne.
Život je probni let iznad kukavičjeg gnezda. Život je ono što nas vozi, a ljudi kojima smo okruženi utiču na naše vozno stanje. Evo, na primer ja danas nisam u voznom stanju.
Vrištati, ili ćutati? Kad ja budem vlast otvoriću u gradskoj upravi odeljenje vrištanja, i tamo nek svako vrišti kad hoće, ali samo tamo. Valja kanalisati vrištanje da se ne bismo pretvorili u Veneciju bola (u kurcu). Oprostite na ovim nedopustivim izrazima za jednu “gospođu pisca”. Na ulazu u prostorije biće velika gomila svadbarskih tanjira, i svako će moći da ih unese sa sobom, i da ih razbija do mile volje. Razbijanje u kombinaciji sa vrištanjem ima sedativno dejstvo. Čitala sam neke kanadske studije, i provereno znam. Lomljenje tanjira na našem odeljenju biće kao lomljenje srca i čaša u kafani, (značiće da je atmosfera bila dobra). Vrištanje smo rešili. Još samo da se naučimo tehnikama ćutanja. Samo što ja nikada neću biti vlast. Jedva uspevam da vladam sobom, i to mi je jedina bitna vladavina u životu.
Tišina je, uzrok i posledica svake vulkanske erupcije mog oka. Poražavajuć nalaz juče kod oftamologa: -Gospođo, pa vi ste potrošili sve suze (o ovome je bilo reči i pre nekoliko godina u blogu “Veni, vidi, blefarospazam”), što je samo potvrda vašeg, najviše upućivanog pitanja meni: Da li su blogovi istiniti? Pobogu, naravno da su istiniti, ja nisam pisac, niti ću to ikada biti, jedina književna forma koju koristim je terapeutsko delovanje moje unutrašnje kraljice na pero, zvano tastatura. Ćutim, ćutim, posle nekog vremena, jedva zaustih: I šta ćemo sad? Ja nisam ćutolog, i ćutanje se u meni uvek završi vapajem za pomoć, čitaj suzama. Da l’ sam stvarno toliko plakala pa sam za 36 godina potrošila sve suze?! Jesi li, Tereza? Pa ja da sam znala da sam količinski ograničena, plakala bih dozirano, a ne bih se rasipala do besvesti. I, šta ćemo sad? Počeću da merim suze. Rasprodaja je prošla. Sad je nova, zimska kolekcija 2023. Svaka suza će morati da se argumentuje. Suze su vam kao korov, ako se saseče, a ne iščupa, brzo će ponovo da se pojavi. Premalo mi radimo na sebi. Pronašla sam jedan rokovnik i od danas ću u njega da upisujem suze, sve: datum, količinu, razlog i krivca. Pa neka on plaća sledeći oftamološki pregled.
Kad ne letim, onda trčim. Za autobusima, tramvajima, ljudima. Bole me leđa i noge. Kupiću nove patike, a sa leđa će teret sam spasti kada te uhvatim. Ti si moj išijas i moja patika izlizanih đonova. Sećanje na tebe je moje prevozno sredstvo. Je l’ vam ovo premalo romantike? Ili je patetično? Moram da priznam da je lavica u meni uzela neplaćeno odsustvo. Postala sam emocija. Poistovetila sam se sa emocijom, koja me je obuzela. Ne držim ja srce u zamrzivaču, nego na oprezu. Ja sam osoba koja je unapred pisala ljubavna pisma osobi koja je zaspala čitajući ih, jer pišem jako sitno (i ćirilicom, pisanim slovima). No ne ljutim se ja, bejaše mi to slatko, nego da mi ne prebacujete da sam vazda hladna. Hladna sam jer nemam cirkulacije, protok krvi mi je suprotno dijametralan pokretima jezika, vazda lajava i smrznuta je moje, opiši me u dve reči. A za leksikon, u pasus “nešto o sebi”, morala bih da dodam, nesposobna da se preda od ljudi koje voli. Sve dok postoji emocija, postojaću i ja. Isto tako sposobna da odjebe zauvek kada ta emocija nastane. Zašto sam ovo rekla? I kakve ovo veze ima sa tim da moram da kupim patike i da me bole leđa? Ima veze sa tim jer se izuvam iz ovog života. Izuvam se iz ovog života, danas, zauvek. Opraću fleke sa sebe dok je struja jeftina, u bubnju veš mašine, koji je, moja tombola, čiji kaiševi stežu kao mašna na diplomskoj košulji. Odlazi jedna Ja, za kojom će svi žaliti, osim mene. Na jednom đonu mi raste tumor, na drugom su mi ušiveni dugovi. Zato se izuvam, jer ja sam samizdat, iako je tata hteo da budem kasirka u Gomexu.
Od ostalih vesti, ove godine u Somboru neće biti Deda Mraza, tako da ne morate da mu pišete. Vrši se postupak protiv njega, jer je krao struju rudareći kriptovalute, i Neda Ukraden je objavila roman “Zora je svanula”.
Čvrsto verujem u sebe. Čvrsto verujem da sam, sama sebi, jedan pilot projekat pokušaja života i svaki moj dan, je dan, kada sam učila da letim svojim pačijim batacima iznad tvog gnezda.
Sombor, Gospin Sokak, jesen 2022.