Opet sniženje?

Sedimo u kafiću pre neki dan, intelektualna elita Švajcarske, nas petoro, zbirni broj našeg koeficijenta inteligencije ne prelazi visinu trospratnice (tu, naravno, ubrajam i sebe, jer je ovo zemlja u kojoj je neinteligencija imperativ ili sigurni futur, te i sama otupeh).

When you can’t beat them, join them…

Elem, tema razgovora Svaki čovek ima svoju cenu, pre ili kasnije lepa devojka će poći u krevet sa mlohavcem za jedno putovanje u Davos ili Sent Moric, pelc od plemićkih kunića, barbwire silikone, svarovski privezak za bludničenje ili krstarenje Karibima Severina style, part II. Čestita neće više biti čestita kad shvati da joj je lakše da zažmuri jedan dan nego da glumi sreću ceo život… Čak i najmoralniji će zaboraviti na trenutak prave životne vrednosti zarad novca.

Gazda kafića, inače moj gazda, predvodnik teme kaže: „Tereza, bolje biti tužan u ferariju nego srećan na biciklu.” Tačka.

Ma, zajebava me?!

Gospode Bože! Da li je u pravu?

Da li je stvarno došao milenijum u kojem svako ima svoju cenu, i ako je to tako, koliko košta čovek?

Imamo li svi mi bar kod kroz koji će nas pre ili kasnije provući?

Nisam bila aktivni učesnik teme jer sam bila blago zatečena, ne zato što sam pripadnik druge vrste ili NeDajTiBože fina, nego sam toliko u svom svetu poslednje dve godine da nisam ni shvatila šta se dešava oko mene. Ali, on je jebeno u pravu, možda ne bukvalno, na sirov način na koji je on to prikazao i argumentovao, ali, generalno, svi smo mi na rafovima neke prodavnice, ćušnuti ili blago istureni, upadljivi ili teško pristupačni. Ne znam samo da li je Maksi ili Roda u pitanju, ali jedno je sigurno… Večito smo na popustu. I vrlo često kvarna roba, ili pred istekom pa nas poklanjaju ili prodaju budzašto.

Ipak, rešim da uložim veto… Ma šta ću ja koji k***c u ferariju?! Ne vozim kola, nemam ni bicikl, ne trebaju mi poklonjeni milioni mafijaša, narkomana ili dinosaurusa na vijagrama… Ja sam se već jednom prodala. Kad sam ovde došla. Prodala sam svoje -IĆ, prodala sam svoje diplome, nešto malo ponosa i malo više suza. Ostadoše jos dva obraza. Jedan na kojem primam udarce i drugi na kojem ih sama sebi zadajem. Za šta da se jebeno prodam?

Ali, doskoči ti on meni.

„Sigurno imaš neku želju ili san koji sama ne možeš da ostvariš?”

Šah – mat.

Prodala bih se, ’ladno bih se i ja prodala, a baš sam mislila da sam nematerijalista… Fuck…

U Srbiji lepo potkupiš bilo koga po razumnoj ceni. Policajca za crvenu, doktora za dve, službenice na šalteru čokoladom i kulenom i svi srećni… Ali, ova zemlja je upakovana kao brak Ane Karenjine. Spolja svila, a iznutra prevarant do prevaranta… I da, vozi on ferarija, ali mu tužbalice pevaju na radiju, omiljena radio stanica u Švajcarskoj Ko koga ovde vozi…

I danas šetam po selu, ono sve prodate duše. Kuku meni! Ova jedna sa južne pruge se udala za papire i ne sme žena više hleb da izgovori, ne da joj muž, već samo kruh. Nismo se razumeli. E, pa nije ni jedno ni drugo, nego brot. Tačka.

When you are in Rome…

Mene niti tukli niti mi iko išta zabranio, čak mi je i pasoš legalan, strašno sam dosadna i skroz out za ovaj vek, ali ako je došlo vreme licitacije, i ja ću na doboš. Hoću. Valjda će biti zainteresovanih. Nisam škart roba. Još.

Brunen, 26. februar 2014.