Nedelja je moj galgenhumor

Da bih vam ispričala svoju Afriku, prvo moram da vam ispričam svoju Evropu.

Ali danas je nedelja, nedelje su da se brišu a ne da se pišu. Nedelje su dani za mamurne, za pesnike, za muze, za prejedanje, za šaputanje, za grcanje u suzama i za vrištanje u jastuk. Nedelja je jeftini tester bugarskog parfema za kojim zažališ pre nego što si špricnuo, i bude ti muka satima, a sam si kriv. Uvek si sam kriv.

Rekla sam vam da sam kupila kasicu prasicu (zapravo Buba Maru) i da skupljam za terapijski jorgan (da, placebo jorgan), jorgan punjen staklenim perlicama težine 7kg koji poboljšava kvalitet sna. Slobodno sad zakolutajte očima. Desi se u tom avgustu moj rođendan, kupim ja jorgan, završim svoj sezonski ugovor u Diznilendu, transportujem jorgan u Sombor i mogu da vam kažem da spavam stvarno bolje. Kada popijem rivotril. Ili kada popijem flašu vina. Najlepše spavam u kombinaciji ova dva. Kupovina besmislenih stvari je kao kafa sa ljudima od kojih nećeš ništa čuti: vreme prolazi, kafa mi ne valja, gužva je, kosa mi smrdi na dim, i sve vreme razmišljam “da li mi je ovo trebalo”?

Ova godina postavlja sa sobom mnoga pitanja:

– Zašto su odjednom svi ljudi počeli da koriste reči “hajp” i “viralno”? I nemojte mi reći da bi delovali pametnije, jer ne deluju. Jebalo te viralno. Ako još negde pročitam reč “viralno”, selim se na planinu.

– Zašto su svi željezničari alkosi? Ovo zapravo nije pitanje samo ove godine, nego se reinkarnisalo iz prošlosti, jer sam ponovo počela da se vozim vozom u Srbiji. Osim što je jeftino, jako je zanimljivo. Meni. Jer nikuda ne žurim. Volim taj tempo života koji digtira željeznica. U vozu su drugačiji ljudi. Njima voz nije prevozno sredstvo, nego kuća, šetaju se, čavrljaju, grickaju pogače sa čvarcima, sveže sa svinjokolja u Kljajićevu, Mile je poneo i rakiju, a kondukter vuče cipele po vagonima dore-dole bušeći tu i tamo koju kartu i gunđajući što nema sitno. Nervira ga što su ljudi počeli da koriste voz. Imao je 15 godina svoj mir, vozio se sa svojom ekipom levo desno pola dana, pio kafu u Silbašu, imao švalerku u Paragama, i niko ga ništa nije pitao. Sad svi nešto pitaju. A on, gospodin, kapa sa željeznice, teget sako, svečane teget pantalone na peglu, košulja na pruge i crvena kravata, na reveru i na torbi ima bedž “Srbija voz”. Cipele savršeno izglancane, špicaste kao nos voza. Ne žuri on nigde, poput voza, iznervira se kada mnogo ljudi uđe na stanicama gde nema blagajne, ali ipak ozbiljno shvata svoj posao. Kao da nekome život zavisi od toga. Ispisuje 3 minuta sve podatke na kartu, udara pečat i dubokim teatralnim glasom izgovara: “84 dinara”! Retko se smeje, ne znam zašto, možda je zarđao poput šina, a možda samo shvata ozbiljno svoj posao. To jeste ozbiljan posao. Volela bih da ozbiljno shvatam svoj posao, ali ugađanje bogatima ne pruža sličnu satisfakciju. Osim što moj lični voz iskače iz šina kada otvaram flašu vina od 300 franaka. Kada me pitaju šta radim, ja im kažem, radim za Toblerone (dok zapravo služim bezobrazno bogate u hotelu u Alpima, čiji je vrh logo Toblerone čokolade). Da ne počinjem od agonije da sam locirana u francuskom kantonu sa nula poznavanja francuskog. Imam ja tu jednu divnu online profesorku, ali ona jadna nije svesna moje tendencije isključivanja iz teme prouzrokovane neinteresovanošću istom. Mislim, jebote, samo ću vam ovo reći, broj 96 se na francuskom izgovara, pazi sad ovo, četiri dvadesetice i šesnaest. Da, majke mi, četiri dvadesetice i šesnaest, pa je l’ ovo aritmetika ili strani jezik? Nikada neću naučiti ovaj jezik (sedi u ćošku šanka i plače). I dalje mi niste odgovorili na pitanje zašto su željezničari alkosi? Ne prihvatam jednostavne odgovore. Pitajmo nekog lajf kouča, sad ih ima više nego pekara, a prva seansa je gratis.

– Zašto svi ljudi ustaju u avionu iste sekunde kada je avion sleteo? Prijatelji, ovakve nervoze u vozu nema.

– Kakve su ovo lažne buba mare koje obleću oko nas bez karaktera i bez boje?

– Je l’ i vi ulažete nadljudske napore da ne komentarišete nečije objave na fejsbuku?

– Ovo pitanje ponavljam, uz kafu i kolač, šta je prvo, kafa ili kolač?

Što se mene tiče, sva pitanja upućena meni, smatram retoričkim. Daću vam jedan savet pro bono. Vi, mačkari, mačke sišu negativnu energiju, znači ako vam skače u krilo, čisti vam čakru a ne deli ljubav. To je prvi savet, a drugi je, ljudi su kao pseća govna u parku. Nagazne mine. Pazi na korak. Mislite o tome.

Moja Afrika? U šest rečenica? Mogu pokušati.

1. Hijene su toliko ružne da ih zavoliš baš takve kakve jesu.
2. Ne možeš šetati sama Afrikom ako si plavuša bele puti.
3. Život jeste jednostavan.
4. Prati plimu i oseku jer su neki plivali sa žurke nazad u 6 ujutro. (začudo, nisam ja).
5. Jeste li znali da je srce stabla cimeta zapravo konjska mast?
6. Gladno dete je nešto što ne želiš da vidiš nikada u životu.

U ekipi je bilo 4 Kraljevčana, jedan Budvanin i ja. Morala sam da otputujem 4000km daleko da shvatim da je kraljevački jezik teži nego francuski, posle izvesnog vremena mi je dosadilo da pitam šta to znači pa sam se kezila i klimala glavom kao novopečeni gastosi kod Švabe.

Nedelja je moj galgenhumor. Dan kada sam gola sama sa (pred) sobom. Dan koji ne prašta i ostaju samo oni sa dva sloja kože. Galgenhumor, ili kad se nešto loše dogodi, ne znamo da li bi trebali smejati se, ili plakati. To su vam moje nedelje. Tada se smejem sama sebi, iz duboke krvave utrobe, dok mi se koža ježi od smeha i suši od plača. Juče (20. novembra se se u jednom tržnom centru srušila sa plafona konstrukcija novodišnjih ukrasa i povredila više osoba). Naravoučenije? Ne žuri sa Božićem, nije svakom lišće opalo, mnogo još toga visi o glavama.

Kad smo kod paranormalnog virusa i broja umrlih, koliki je broj nas, koji smo umrli od ljubavi? Zna li neko?

Kupila sam seme baobaba.

Hoću da moja ruža ima savršeni hlad.