Moliću jednog lajfkouča za letargičnu patku
Živim u državi gde se sve sme i ništa ne sme. Gde tapšeš od sreće ako ti kuća gori, ali plačeš ako nije izgorela pod pravim okolnostima. Jebiga, nije svejedno sa koje strane gori. Nikad nije ni bilo svejedno. Jasno vam je da ne pričamo o vatri više. Živim u državi gde postoji broj telefona za sve što može naopako da krene u životu, ukoliko je opipljivo i ima uputstvo za korišćenje. A šta je sa nama koji nemamo uputstvo, a garancija nam istekla? Osećajima ne umeju da rukuju. Provereno. Ja sam bila kod psihologa, jer sam morala (tamo neke 2013. prijavila sam šefa za mobing pa sam bila obavezna da idem na nekoliko seansi). Tako ja sedim, slušam njene predloge, savete, na kraju se žena raspriča, počne ona meni da kuka kako joj je jako teško, nije se snašla ovde, i predloži nam da se nađemo i pušimo kanabis uveče. Ja nemam ništa protiv, ali imam nizak pritisak, tako da vajde nema od mene. Ima u meni dovoljno THC od rođenja, taman dovoljno da preguram dan.
Beba kad se rodi, dobije onu narukvicu, stave je u inkubator, ako je nedovoljno teška, tamo čeka na propisani zdravstveno medicinski standard države o težini, potom roditelji dođu po nju, i ona ode kući. Da jede, spava, plače i raste. Sa odraslima je teže. Oni su već postigli propisanu težinu, neki i preko toga, a još uvek nisu izašli iz inkubatora. Inkubatora cinizma. Ceo život sišu tuđa mišljenja, puze pred pogrešnima, grizu nevine, igraju se ljudima umesto igračkama. Neki su rođeni da budu pametniji od drugih, koliko li je teško tako živeti. Neki su se goli gledali, a sad se samo u obraz ljube.
Voze kabrio a nemaju nikoga pored sebe za kardio. Čemer.
To je život. Neko je rekao: čudan je poljubac u obraz ako se usne poznaju. Poznato?
Pre neki dan pričam sa drugarom koji ima tobož, groznicu tromesečne veze, iako njemu nije jasno, jer je vrlo nedvosmisleno rekao devojci da su ljudi iz ugostiteljstva posebna grupa ljudi i ona to mora da shvati i prihvati, ako hoće, kompromisa nema. Jebote, kako se ja toga nisam setila? Sledeći put kad me napadnu i stave ko jazavca pred sud, reći ću, ja sam iz ugostiteljstva. Oprost molim. Imam papir. Dobro, on je kuvar. Kuvari su ludi, to svi znaju. Na pretposlednjem mestu gde sam radila sam doživela da mi se kuvar izvinjavao za svoje ponašanje. Reko druže meni su tapšali kao mečki u cirkusu da brže nosim tanjire, i namerno mi stavljali vrele tanjire bez krpe, o čemu pričamo? Malo ima toga što nisam doživela u kuhinji. Jednom sam čekala žičaru netom pre ponoći sa kolegom sa Maldiva, koji je tada radio sa mnom u kuhinji jednog restorana. Ja sam preplakala doček neke Nove Godine, jer žičara nije došla, a on, onako mršav, mali, tamnoput, me je čvrsto držao za ruku sat i po vremena tešeći me, kako će sve biti u redu, iako je verovatno bio preplašeniji od mene. Ljudi iz ugostiteljstva jesu posebna grupa ljudi, oni rastu uz svoju branšu, menjaju pozicije, menjaju radna mesta, gradove, upoznaju stotine ljudi, koktela, kolača, sistema pdv-a, poznaju ljude bolje od svakog psihologa i mogu da piju iz solidarnosti bilo kad, 8 ujutro, ili 8 uveče. Kako bismo inače znali sve o ljudima? Samo konobar zna kakva je osoba koja pije iz šolje sa dve ruke. To ne može biti niko zao. To su pitomi, ponekad sramežljivi, češće veseli ljudi, koji žive u svom svetu ne trudeći se da se dopadnu drugima. Sad, posle 15 godina u gastronomiji pozdravljam svakog šefa i svaku kučku od koleginice, ukoliko je to bila. Sve je to trebalo proplakati, saslušati, ponos gutati, otići kad nije valjalo, ostati kad se moralo. Slušati tuđe želje u ponoć za doček Nove Godine, jer ti imaš samo jednu: da svane. Da sam se rodila dva minuta ranije ne bih se zvala Tereza i ne bih bila konobar. Danas volim ko sam. Umem da budem najbezosećajnija osoba na svetu, ali i da kožu pocepam zubima zarad pravde. Kako bih drugačije znala da sam živa?
Najbolji životi imaju jednostavna pravila. Koja pravila? Zavisi od tebe. Neki ljudi su vas davno pročitali, a nekima nikad dosta. Moja cimerka na primer, ona ima vrlo jednostavno pravilo, da radi ono što želi. Zar ne bismo svi trebali to da radimo? Možda njeno poimanje stvarnosti nije tako neizvodljivo. Ona je otišla na godišnji kući, u povratku se “zaljubila” na aerodromu u lika iz Kanade, koji je išao da poseti bivšu devojku u Ženevu, dovela ga kući, pijana kao Rus… Tražio mi sramežljivo da mu dam nešto da jede, veli umoran je od jet leg-a, proveli su zajedno 48 sati i otišao je dalje za Ibicu na svoju “vikendicu”. Rima je slučajna. Posle dva dana je išla na proslavu kraja ramazana u seoski klub, gde je bila glavna zvezda većini gostiju. Meni je dovoljno što imam čepiće za uši kad je potrebno. Važno je u životu imati jednostavna pravila.
Situacija na poslu pre nekoliko dana; toplo, restoran nema više mesta za iglu, puna plaža ljudi, nervozni svi, žedni, gladni, mi ne postižemo, klasično “plivanje” da se ne udavimo, dolazi jedna starija gospođa, kako ona kaže sa neobičnom molbom, naime moli za mrvu hleba. Citiram, malopre sam prošla pored letargične patke, htela bih da joj odnesem ovo parče hleba iako znam da ih ne smemo hraniti, ali samo da proverim njeno raspoloženje, u suprotnom moram pozvati zaštitare. Računam, bolje da je se ja brzo rešim, jer sam ja još jedina sa zdravim živcima u firmi, ako je gazda čuje, patka će nam sutra biti preporuka dana. Pitam se samo kako li je gospođa zaključila da je patka letargična? Može li patka biti letargična? Ako vas sve toliko pogađa životinjski svet, zašto nemate mrvu vremena za ljude? Ljude čini ono šo rade, a ne ono što govore. Neka nasmejana lica kriju najveće tuge. Svi smo mi ponekada patka.
Ima i gore od svega ovoga: Sladoled od cvekle u Novom Sadu.
Neki životi imaju jednostavna pravila, neki sladoled od cvekle.