Skip to content

Kratke Priče

Priča o ČEKANJU

Jeste li nekada čitali priču o čekanju? Ili ste je živeli? Šta je teže: čitati o čekanju ili ono samo?

Mala je razlika između čekanja, i otežava konceptualizaciju razlike između dve reči, čekaj i čekaj.

Zapravo su to dve različite reči, različitog značenja. 

Jedno je “ostati”, drugo je “očekivati”. To je glavna razlika. Duboka poput sveže prostrelne rane koja ostavlja neperiv trag na škripavom parketu, pa umišljaš pozorište, kad ono ipak, život. I niko ne podiže zavesu, a svi bi da je spuste. Ostani. Nije samo premijera važna. Ja više volim prvu reprizu.

Mada, ja i kada ostanem nešto očekujem. 

Da živim bez tih nekih glagola, bilo bi kao da gledam u tvoj prozor, a ne dišem teško. Kako?

Bez upotrebe glagola naše misli bile bi zbunjujuće i nejasne.  Oni opisuju neko stanje, radnju ili zbivanje.

Tako Čekanje dobija smisao. Morate dati smisao čekanju. Moje čekanje je crno bele boje, jer samo takva slika je večna, i na takvoj slici želim da stojim uramljena na jednoj prašnjavoj polici kućne biblioteke, uglavljena, kao neko delo Dostojevskog kojeg niko ne čita: Zli dusi, Dvojnik ili Zapisi iz podzemlja.

Radnja: Čekanje.

Zbivanje: Vejavica čekanja.

Stanje: Nepromenjeno.