Kojim danima iznosite smeće iz sebe?

04:17 jutros. Nje mi jasno zašto ne spavam, a opet, nikada mi nije jasno zašto ne spavam, pa se iznerviram što ne spavam, tek onda ne spavam. I Vi tako? 04:22, razmišljam koliko će me boleti noge sutra i odakle mi ova modrica na laktu, kao da sam se laktala kroz život sa ljudima od kamenja. I ovo crvenilo na kolenu. Izgleda kao slučajni ubod stršljena. Jer zašto bih ja njemu bila namerna žrtva? Zašto bi to bio ubod sa predumišljajem? Možda što ih uzimam zdravo za gotovo, a zaboravila sam da mi je u Africi najveći strah zapravo bio, strah od komarca. Podcenili smo sve što je malo, što ne riče i što ne privlači pažnju smradom. 05:27, razmišljam koliko košta in vitro oplodnja i da li je bolje da zamrznem jajne ćelije dok ne skupim pare za IVF. Zamrzavanje jajnih ćelija će me koštati kao vikend na Kopaoniku u špicu sezone, a za vantelesnu moram još par kilometara da se vozim tramvajem (čitaj, vozi se svaki dan 4 puta na posao). Ovako, piše dalje, sa 35-40 godina, 40-60% uspešnosti, znači, dok skupim pare imaću 37 godina, dok zatrudnim, u najboljem slučaju 38 godina, ulazim u statistiku. Ali i dalje sam budna.

Šta ako budu blizanci? Boleće me noge.

Sanjala sam poplavu. I to u prvih 45 minuta sna, mada ne znam ni koliko minuta ga je bilo posle ovog nesnosnog raftinga među napuknutim cevima. Niti znam da ronim, niti umem da zadržim dah, a neopren odelo još ne planiram da kupim za poplave u snu. Boca sa kiseonikom će mi uskoro trebati kada se vratim u Srbiju, državu raj za pušače. Verujem u snove. Kad me ne dave i ne guše, onda ih čak i volim. Ustajem i guglam. “Sanjati da je poplava velika”. Kaže: Ako ste sanjali veliku poplavu, to je znak da prema nekome imate veoma jake emocije i ne znate kako da se izborite sa njima. Najverovatnije je u pitanju velika ljubav koja vam se desila, ali može biti u pitanju i ostvarenje nekog velikog cilja. Bilo me sramota od Gugla. Kao neka čistačica, sve je znala još pre nego što su drugi ustali.

Već kad sam se razbudila, uzela sam papir i olovku i počela da radim numeriku umornih ljudi. 90 dana puta 9,5 radnih sati jednako je 855 radnih sati, plus tri sata dnevno u tramvaju puta 90, jednako je 270 sati, to je 1125 časova gde nisam sedela na verandi i gledala muškatle kako se zarazno crvene terasom poput kerećeg besnila, to je 12 nedelja u godini manje, tri PMSa više, jedan stomačni virus (mada mislim da nije virus nego sam pojela kebab sumnjivog porekla), zatim najsvežije, kočenje vratnog pršljena. Tako ukočena, ostala mi je glava u položaju da vidim samo kad je 11 sati i gde je mesto za punjenje telefona u tramvaju. Ja sam u fazonu da mi trebaju kušet kola u tramvaju. Otišli su mi amortizeri između 6. i 7. vratnog pršljena. Znači, telefon mogu da napunim i sa ukočenim vratnim pršljenom, a gde da zamenim amortizere između pršljenova? Na koliko sati se ljude pune? Zna li neko? Kada mesite testo za hleb, ostavite ga da se odmara sat, dva, dakle i testo se odmara, a kada će ljudi? Ne da kukaju, ne da šetaju sa podočnjacima spuštenih glava, ne da talože otrove u sebi, nego da odmore, kad će? Zna li neko?

Kada se probudim, srećom radim od 11 (srećom i na toliko sati mi je ukočen pršljen), ne sećam se noći, tada opet odem kod moje čistačice da proverim šta sam noćas radila: Gruzija putovanje 2022, online kupovina, apple prodavnica u blizini, sanjati poplavu u stanu, Nemanja Nikolić pevač, opština Ljubovija, jeftine avio karte iz Ciriha za Tbilisi, znači Gruziju baš ozbiljno shvatam, dva puta se noćas pojavila u pretraživaču, dostava hrane, veštačka oplodnja srbija cena. Nije ni čudo što sam ogladnela. Bila sam dva puta u Gruziji. Za Nemanju Nikolića nemam zdravorazumno objašnjenje.

Ljulja mi se samopouzdanje sa određenim ljudima kao mašina dok radi centrifugu. To naravno nikada nije “moj ljud”, i naravno nikada se moj ego ne sruši, ali vazda se prispituje, levo desno. Ljuljkam se tako u svom bubnju dok radi centrifuga, ne shvatajući zlo u ljudima. Ne, ne shvatam ga ni u crtanom filmu, a ne u ovom igranom u kojem smo. Malicioznih ljudi, bezrazložnog poganluka, kao jedna koleginica, koju ja, odmilja zovem gospođa “Ne”. Zaklela sam se da je nikada više ništa neću pitati, jer je na mojih nekoliko molbi (pri tome nije meni lično ništa trebalo, nego sam bila posrednik), imala uvek odričan odgovor uz esej propraćen edukacijom zašto je to tako. Ženo, reci samo jebeno “da” ili “ne”, mogu da živim sa tim. Zašto ljudi izbegavaju odgovore na pitanja? Kao da zna šta mi je Ahilova peta: bežanje od istine.Zašto je toliko teško reći jedno od ta dva slova? Kao da je po društvenoj normi da se umesto “ne” ili “da” plasiraju priče od kojih oči same kolutaju. Počeću iskreno da patim za vanila ljudima. Niko neće nikada imati problem sa vanila ljudima, vanila ljudi su obični ljudi bez preliva, bez posebnih potreba za lečenjem, iznose svoje smeće redovno i na vreme, ne zadržavajući ga u sebi. I sve ih je manje, zato što nestaju. Nema više ni sladoleda od vanile, a kamoli ljudi. Zato ima sladoleda od cvekle. Posebna vrsta ljudi.

Mesec mart, moj poslednji mesec ovde gde sam. Facit: u životu nisam videla ovoliko cvekle i specijaliteta od cvekle, kao za prethodna dva meseca. Cvekla im je sveti gral: sladoled od cvekle, knedle od cvekle, čips od cvekle, rizoto od cvekle, supa od cvekle, torta od cvekle. Na moje pitanje upućeno kuvaru šta je sa Švajcacima i cveklom, odgovorio mi je: pa to je lokalni proizvod. Druže, i kod moje mame u bašti je lokalni proizvod pa nemamo fetiš na cveklu i ne silujemo ljude cveklom. Ali ne brinite, kreće polako špargla. Stay tuned.

Imam novi hobi. Kako sam blizu aerodroma, avioni neprestano uzleću iznad moje glave nisko i ponosno, praveći polukrugove, šepure se po nebeskom svodu dok ja zamišljam putanju te nebeske ptice kako koketira kroz oblake kao balerina. Zamišljam da smo u jednom od njih ti i ja, i kad se popnemo dovoljno visoko, prostrujaćemo preko planina u Italiji i dok stignemo do Alpa pretvorićemo se u vruć vetar i iza nas će ostati vir u kojem će se okretati naša večnost.