Ko još pande broji?

Pismo samoj sebi koje ću da pročitam za 10 godina.
Draga Ja,
Danas je 30. avgust 2016. 18:16.
Pre tačno 24 dana, 2 sata i 16 minuta sam napunila 30 godina.
Kažem to jer(l) ? postoje još uvek ljudi koji traže da im se objasne izbori i godine. Mojoj mami, na primer, ja za svaki rođendan moram da obećam da ću početi da se ponašam u skladu sa godinama. A mom tati da ću „nagodinu“ da se udam. Mamu razumem, jer žena ne može da shvati da ja želim pravu „živuću“ pandu? za rođendan?! Mama ima preko 60, nije u fazonu da se mazi sa pandom. Inače skoro da sam uspela u svom hiru. Jedan jaran iz Modriče reče da može da mi je „nabavi“ za 15000 franaka. Sve je to ok, ali nema gde da spava kad poraste. Panda bude velika. Kud ću onda sa 150kg svežeg azijskog pokretnog tela?! ?☹️Ali, sa tatinom molbom nikako da se nađemo na pola puta. Da se razumemo, čoveku nije toliko stalo do moje ljubavne sreće, koliko mu je potreban besplatan radnik na njivi. Bunjevac je to ?. Ja traktor ne mogu da vozim. Tacna mi je sje**la leđa.

Nakon što odustah od pande i od udaje, reših da ni ne slavim 30. Ako je to poseban dan želim da ga provedem sa nekim meni posebnim. Sa nekim gde ću prvi put u životu videti sebe kako ne žurim. Stalno žurim, a niko me ne prati. Ma ko će? Ne bih ni ja samu sebe pratila. Skoro da sam dala 15000 franaka za pandu jebote?! ??
Usporiću. Pa možda možemo i zajedno. Lagano. Ne moramo se za ruke držati. I nije bitno gde smo. Moj dan počinje kada se nasmejem. Nako. Zbog nekoga. Bez razloga. Nisam luda. Nisam ni emotivac. Stvarno nisam. Vrlo retko volim. Ali ljudi koji retko vole, vole najjače. Naučno je dokazano. Dobro malo jesam luda, ali ljudi koji prihvate moju ludost biće zahvalni na njoj. Nema ništa lepše od toga. Ljubavlju se najgore bolesti leče.
Kažu da mi je zadnji voz. Ihhh zadnji… Vozovi nek prolaze. Moja stanica nema vreme polaska. Karta se kupuje iskrenim osmehom. Nisam ni romantična, ali me ljuti i istovremeno rastužuje što moj potencijalni budući muž trenutno lovi Pokemone, a „najbolja“ drugarica citira polugola Tolstoja na socijalnim mrežama. Šalim se, nemam takvih najboljih drugarica ali kada im ja kažem budi pozitivna, ne predaj se, veruj, bori se, kažu, ‘tebi je lako’. Kad Meša Selimović kaže da su ljudi govna, on je u pravu. Zamišljam samo sve te velike boeme, velikane srpske i svetske književnosti kako u mračnoj, zadimljenoj, zagušljivoj sobi provode noći i dane tragajući za smislom svega. Bore se sa svojim unutrašnjim demonima da sve to prenesu na papir. Trude se da opišu sebe u nekoliko kapi mastila. I onda oop, posle 100god. citira ga parada samoproklamovanih ‘carica’. Ehhh.
Ako ovo treba da pročitam za deset godina, već je 2026, zagazila sam 40-u i poznavajući sebe još uvek čuvam u kontaktima „vezu za pandu“. I dalje verujem u sudbinu i karmu. I dalje ne umem da sastavim Rubikovu kocku. I dalje volim. Volim svašta, ali ne i svakoga. Ne umem da glumim. Moja unutrašnja kraljica mi zabranjuje da taktiziram u životu, i nemam plan. Maštam puno. Nemam ni bankovni račun, a vrlo često sam milioner. Pronađem zlato u ljudima. Neki su toliko vredni da bi mogli za kuću hipoteka da budu. A oni koji nisu čine ove druge još vrednijima. Svaki put kad me ove polugole poete ili kvazi muškarci razočaraju podižu vrednost hipoteke ovim drugima. Jing-jang.
Na kraju krajeva 30 je samo broj. Volim život, strašno i strasno volim da ga živim. Ne žalim. Hoću da živim dugo, jer znam kako treba. A kad zaškripi tu i tamo, neću da te tražim po meridijanima. Bićeš tu. Na istoj geografskoj širini. Sa istim poštanskim brojem.

P.S. Ja, Tereza Ivanković, čiste svesti i ‘naako’ razuma i dalje verujem. Uvek verujem. U tebe, u sebe, u trenutke koji čine smisao. Či(e)kam Tezu sa 40 da kaže neku pametnu.