Ko će nam pomoći da želimo iste stvari?

Neke veze imaju rok trajanja kao mleko. Otvoriš ga, popiješ jednu, dve čaše, vratiš u frižider i zaboraviš na njega. Posle par dana pije ti se mleko, otvoriš frižider, mleko uskislo. Je l’ bilo pasterizovano ili ne? Sojino? Bademovo? Kokosovo? Punomasno? Poznato? Srećom, moja veza nije takva. Barem ne bih želela da bude ikada. Kajmak je okej, ali samo onda kada ga želiš a ne kada je to sve što je od vas ostalo… Želela bih jednu šampanjac vezu. Želela i poželela svima. Da se slavi svaki dan do poslednje kapi. Ne mora da se čuje čep, ne moraju svi da znaju o našoj sreći, dovoljno je da se oseti u ustima melodija koja grize usne. Razlika između muškarca i žene u vezi? Vrlo je jednostavno. Predstaviću vam na jednom plastičnom primeru: na jednoj farmi pilića u Švajcarskoj ima 12000 kokošaka i tri petla. Pitate se za šta služe ta tri petla? Petlovi, naime, služe kao “radar”. Ukoliko bi se na farmi pojavila neka bolest kod kokošaka, one će početi da napadaju i da jedu petlove, i tako će uzgajivači moći brzo da reaguju na pojavu bolesti na farmi. Prilično agresivna i nehumana mera, ali 100% učinkovita. Petlovi na toj farmi žive u konstantnom strahu, moleći se da se nikada ne pojavi nikakva bolest. Tako je i u vezama. Jedan partner hrani strahove neretko neopravdane i ničim izazvane.Moj jedini strah je da će naša flaša šampanjca da izlapi pre nego što je popijemo, ali imajući u vidu da sam ja alkoholičar, moja unutrašnja kraljica to nikada ne bi sebi dopustila.

Opet ne pišem. Zašto ne pišem? Zato što je jebeno sve komplikovano; i korona i život sa Poljakinjom i ropstvo Aramejcu i moji čudno izmiksani geni. Ponekad se osećam kao student semiotike koji uporno pokušava da otkrije i protumači raznorazne znakove kod ljudi tražeći način da se kao pacifista uklopi u sve to, jer ne možeš uvek protiv sveta. Iako su me vaspitavali Mađarica i Hrvat izgleda da sam izrasla u Srpkinju, samo me oni razumeju. Dozvoljavam sebi da se približim na pristojnoj distanci svima, ali to je sve što želim, ali sam pogrešno protumačena, čim me osete napadaju kao hijene uzimajući sve što mogu. Eeee prc, zajebala sam se ja previše puta da bih najlepše godine trčala u točku kao hrčak da drugima nosim parče sira. Život je mnogo veći točak i ima mnogo više da se hoda, dok noge ne zabole jako… Gledam da od svakoga nešto naučim jer mi je od svih izazova najveći da prećutim. To je tehnika koju učim od nedavno, i nisam baš nešto uspešna. Iskreno govoreći još uvek se dvoumim da li je uopšte ispravno prećutati. Npr. volim da služim, to mi je posao, ali kad mi se pojavi čudna konstrukcija ljudi mogu na tanjiru da serviram i gađenje, sa sve prilogom. Razlika između Švajcarske i Srbije je ta, što u Srbiji ne postoji nikakva šansa da radiš sa Slovakinjom za Aramejca dok živiš sa Poljakinjom. Pored svega toga navedenog imam i ozbiljne poremećaje sna (oduvek, ali se pojavljuju u intervalima), zbog kojih mi je nekad fitilj kratak, te sam jednom prilikom gađala peglom cimerku (srećom promašila) i servirala na onom istom tanjiru Aramejcima gađenje prema njihovoj homofobiji. Ana Bučević bi rekla garant su pederi kada ih toliko mrze. Amam zaman svaki dan isto! Osećam se kao u nekoj grupi za lečenje, Biblija, žena sedi kod kuće kuva i svi su pederi. Nekad prećutim ali nekad tremorni živci prevladaju. Nisam ja kriva što je čoveku jedini put ikada bio na Ibicu baš za vreme prajda. Karma jebiga. Zanimljiv podatak: u mestu kom se trenutno nalazim nalazi se i najpoznatija privatna klinika za lečenje insomnije. Ironija: parking je svaki dan pun. Znači da su overbooked, ova moderna vremena su doprinela u mnogome u razvoju tehnologije, ali su ljudi nazadovali. Izgleda da nisam usamljen slučaj koji glumi sovu noćima. Moraću sama da se izborim sa tim zlom u sebi da ne bih bila pojedena kao petlovi na farmi. U tim svojim noćnim procesima prevrtanja u snu, traženja spasa i uzroka, reših da iskoristim noć i počnem da učim novi jezik, te instalirah aplikaciju za učenje italijanskog. Pored mnoštva Italijana oko sebe svaki dan to je bio jedini logičan izbor, a pošto španski već znam, mislila sam biće lako. Cazzo lako! (cazzo znači k***c). Posle mesec dana insomničnog učenja italijanskog ostala sam na jednoj rečenici: Non so niente di donne, iliti I know nothing about women. Učim i dalje, ne odustajem, imam male prekide jer je moje nespavanje direktno proporcionalno sa Poljakinjinim noćnim životom, tj. životom uopšte. Zanimljivo, da život, tj. suživot sa takvim osobama menja perspektivu nas samih. Da su drugačije životne okolnosti ja ne bih nikada u životu imala ništa sa njom, niti bismo ikada popile kafu, jer ona ne pije kafu, a ja se generalno ne družim sa ljudima kao što je ona. Ne postoji mesto na svetu gde bismo se srele.

Želite li da znate kako izgleda jedna obična noć kada živiš sa Poljakinjom? Otprilike ovako, (desilo se pre 8 dana): spavam, 3 ujutro, u 7 ujutro će zvoniti alarm, neko me budi:

– Mala, mala, mala, nešto nije u redu sa Sofie, Sofie se ne oseća dobro (Sofie je naš hrčak, star 2 godine), princeza koja ima veći prostor i više prava u stanu od mene. Zaista, ima ogroman predivan terarijum, ja spavam na odvratnoj sofi koju su izbacile kurve iz bordela jer su se klijenti žalili na neudobnost. Je l’ još uvek mislite kako je moj život Švicarska? No, da se vratimo na Sofie.

– Kako misliš nije dobro? Šta joj je?

– Ispušta čudne zvukove tipa biiii-biiip-biiip-biiip, strašnije nego kad životinje cvile. Malo je debela, kažem joj, vidi da se nije zaglavila u jednom od njenih igračaka/tunela. Možda sanja, možda se samozadovoljava, možda ima tahikardiju od raznih halucinogenih sredstava koji se nađu svuda po podu, otkud znam, pusti me da spavam, ali ne da đavo mira više.

– Daj da oslušnemo srce.

– Ne znam da oslušnem srce hrčku, normalna li si.

-Stavi samo prst ovde, pokaže mi prstom gde i raširi joj noge i ruke i stavi moj prst negde ispod njene glave. Kažem joj da nažalost nisam ponela svoj stetoskop za sitne životinje i da ne mogu da procenim otkucaje, ali da moramo sutra vetu. Ne možemo vetu jer nemamo njen pasoš. Ovo je Švajcarska, svi imaju pasoš, a od nas tri jedino Sofie ima pasoš koji nešto vredi, samo što smo ga izgubile. #AliImamoFlorianov (hrčak koji je živeo pre pet godina). Da li možemo sa pasošem hrčka iz 2012. da se pojavimo 2020. kod veterinara, znajući da je normalni životni vek tih mališana maksimum tri godine? Ne možemo. Noć i dalje traje, panika i strah za malog pacova se nastavljaju, ja stvarno ne volim pacove, u glavi su mi samo scene iz Bone collector ali nju sam zavolela. Pretpostavile smo da nema šanse da odemo vetu u 3 ujutro bez pasoša u zemlji sa najviše pravila na svetu, jedino da kažemo da je migrant, kao i mi. Pošto cimerka spava pored hrčka a poslednjih par dana kašlje kao 70godišnji Turčin, dolazimo do zaključka da joj je ona prenela neki virus. Uzimamo jedan njen nokat iz kolekcije #BudiBarbikaZaDevetMinuta, bušimo mu rupe i pravimo masku od konca. Voila, maska za Sofie je spremna. Jeste li nekada pokušali staviti masku hrčku? Nisam ni ja, isto kao što nisam ni pokušala da poslušam otkucaje srca. Legle smo, legla je i ona, danas posle 8 dana više ne čujemo te zvukove i nadamo se da je sve u redu. U međuvremenu cimerka je kupila kafe mašinu, a niko ne pije kafu u stanu.

Da li sam trebala da se upuštam u tu bespotrebnu dramu? Reći ćete nisam, ali sa godinama shvatam da ako je nešto nekome važno, spremna sam da to ispoštujem koliko god mogu. Sofie je porodica. Dakle, važno je.

Kako volim semiotiku i ništa me ne usrećuje više nego nemo proučavanje ljudi kroz njihov lik i delo, tako sam od moje cimerke Poljakinje saznala da sam dosadna baba. Istina, jesam, u poređenju sa njom, jesam stvarno, svaki put kad me vidi ja ležim u krevetu, čitam knjigu ili učim italijanski (bezuspešno). Znate šta? Zaista mi nije žao zbog toga, moj dan počinje svaki dan u 7 ujutro. Ne drogiram se, ne čitam Kaluđera koji je prodao Ferari i ne gledam motivacioni video Ane Bučević, po kojem ako si u vorteksu i vidiš pare, bićeš bogat. CAZZO moj ću biti bogata. Bogata sam jer radim 26 dana u mesecu 11 sati dnevno, a ne jer se volim svako jutro u ogledalu i pevušim Ninu Badrić. Ljudi, ne nasedajte na ta moderna sranja od psihologije. Ne izgledamo svi lepo svako jutro i ne moramo da izgledamo kao da nas je sedam modnih brendova ispovraćalo da bismo posedovale samopouzadanje potrebno da se u ovom današnjem svetu proživi dan.

Postale su bolno tužne scene gde se ljudi otimaju za raznorazne vrste ljubavi. Kao da je nema više, kao da je neko svu ljubav potrošio. Kao rolnu toalet papira. Priča se, tamo negde, da je neko nekad voleo, sad se svi nešto plaše da vole opet jer su loše recenzije o ljubavi na internetu. jedva nekih 4,8 od 10.

Neki su glasali i više puta.

Neki ni jednom.