Inke, Maje i Žika (ne Žika)
Počinjem da se previše klimatizujem kod kuće (u Srbiji). Imala sam milion tema, reči na vr’ jezika, događaja i dnevnih šokova koje htedoh podeliti sa svojim mozgom javno. Sad ću, sad ću i ne napisah i zaboravih. Posle onog bloga o Vučku, sve ostalo sve je lažno, sve ostalo nije važno. Uostalom, i da sam napisala tada, u žaru trenutka ne bi bilo realno, jer je pritisak bio veštački podignut svakodnevnicom. Ovako, danas, iz sigurnosti zablindirane sobe, mogu da kukam do mile volje. Jeste li ikada razmišljali o tome koliko vaše slike i komentari sa socijalnih mreža bivaju podeljeni, ismevani, izvrgavani ruglu, slike sa izlazaka, slike sa kucom (da ne kažem i ono drugo što više nije intimni deo), macom, sa sisama i „nadrkanim” ili „nenadrkanim” bradavicama bivaju optužene na smrt večnom diskonekcijom?
Poštedite me divana svako je na svoj način lep. Jeste. U slučaju da se nađu dve rugobe. I ne mislim niti govorim o Majkl Kors mast hev skafanderima na Kopu, o bababuts i tijarama kao jednorozi. Govorim o tinejdžerkama sumorvačicama. Ne ide, kćeri mila. Da si trčala za autobusom a ne za sponzorom, srećnija bi bila. Ali, jebe se njoj za loš holesterol, dok joj meda obrće ture. Govorim o papiloknama u 9 ujutro. Ko paunovi ste. Bolje da si se istuširala. Smrdi joj već i ono crno ispod nokta, ali ne žali za frizuru. O unutrašnjoj lepoti da i ne govorim. Jedino što isijava iz njih je nikotin i votka. I to ona votka što se pravi u nečijoj kadi u Riđici (ako me posle ovoga nema, smaknuta sam od istih). Moje pitanje je: „Je l’ i moje slike tako skrinšotujete, pa me ismevate sa društvom?” Interesuje me. Ja sam svesno na raspolaganju Amerikancima 24 časa. Ja volim da delim lepe stvari iz svog života. Volim kad me nazove drugarica iz Novog Sada i iznapušava me što sam se opet napila kao stoka, a lete mi tridesete. Kao ne ide. „Tridesete su nove dvadesete”, kaže jedna druga drugarica. Ta teorija mi više odgovara i reših da je prigrlim kao ćebe na struju. Ja je pitam: „Otkud znaš?” Ona reče: „Pa, kobilo, jesi stavila na instagram?” Auuuu jebote, ja i zaboravila. Baš smo se slatko ismejale. Meni ne smeta što mi drugi pronalaze ispucale krajeve, izrasle nokte ili etiketu koja stoji ukrivo. Što reče jedna cura kad se udavala, vidi mi se ožiljak od vakcine i baš me briga. Amen, sestro. Nisam koka koja traži muža na fejsu, nemam sise da ih pokažem, a karakter mi nije sklon da jebe svima mater. Bože, kako psujem od kada sam kod kuće. Ali, ja to odmilja, zaista. I kada sam besna, ne manifestujem bes psovanjem. Hranim ga u neki benigni tumor koji će se pojaviti za deset godina. Sad još imam i pinterest. Qrac me je terao da skidam i to sranje. Sad mi je prvi orgazam ujutro rezervisan za proveravanje tvitera, fejsbuka, instagrama, pinteresta i mejlova. A koka treba da traži muža… Kad se udam i rodim decu, tražiću sekretaricu da mi skrinšotuje sve te zanimljivosti. Ne smem ništa da propustim. Prirodnom selekcijom ostaju samo najjači. Volim da vidim vaš dan.
Ima stvarno svega. Nisam kučka, kažem lepo. Rekla sam juče malom sestrinom petogodišnjaku: „Ti i ja ćemo zajedno da izlazimo. Ti ćeš tražiti curu, a ja muža.” „Ali, tetka, ja već imam curu.” Eee, jebeš ga. Ići će tetka sa mađarskim pasošem da traži muža, vidim ja. A opirala se. Veruje u ljubav. Kakva glupača. Onu pravu ljubav. Majke mi. Ne ljubav prema deci, ne ljubav prema platežnoj sposobnosti. Ne. Onu pravu ogoljenu ljubav. Moraću da konsultujem nećaka. Kad su velike životne misterije u pitanju, uvek pitam decu. Ona ne greše.
I eto sad, zašto ovaj blog nema ni početka ni kraja? Zbog moje, ne urođene, nego zrakom prenesene lenjosti (kao ovaj zika virus). Obećavam da ću se sabrati i da neću dozvoliti da mi dnevni šokovi poremete kontinuitet pera. Apropo dnevnih šokova… Videste li vi ko sve nosi šešir po gradu? Ne ide majku mu, ne ide. Zna se u čijoj kući se šešir nosi. Ja sam pre neki dan ušla u doktorsku kuću u iscepanim farmericama. Nisu mi ništa rekli. Sve je to zbog globanog zagrevanja.
