Ima ljutiš. Nema ljutiš.

Mama mi je rekla pre nekoliko dana da ću završiti u zatvoru. Pitah, mama zbog mišljenja, je l’? Prosto neverovatno kako se u Srbiji probudi u meni taj bunt, koji je i meni samoj u nekim drugim državama stran. Jebiga, ljuta sam, i neću da ćutim. Ove na koje sam ljuta svakako ne utičem jer su nepismeni. 

Mama, hoćeš da kažeš da ja ne smem da kažem šta mislim? 

• smeš, samo ne baš svuda.

Mama je uvek u pravu.

Iskreno, ne volim da pišem o politici jer mi je teško da izvučem pozitivnu notu, koju inače želim da istaknem u svakom blogu. Vrlo je verovatno da ovde humora neće biti, tako da slobodno kliknite na “x” ko nije u fazonu i vidimo se u sledećem blogu. Najradije bih volela da slažem da ništa o politici nije ni važno, ali sve je u Srbiji povezano sa politikom i itekako je važno. Tako da “x” mali moji. Opravdano ste odsutni. 

Nema ljutiš.

Poslala sam pre nekoliko dana mail gospodjici Merkel. Baba devojci. Nije mi odgovorila. Praviću se da nije još imala vremena, “not seen”.  Znam da će mi odgovoriti. Nemačka je ozbiljna država. Izvinila sam joj se zbog gramatičkih grešaka. Objasnila sam joj kako su svi naši dobri profesori otišli kod nje zauvek i da zato ne umem dobro nemački. Garant čita i smeje se podrugljivo. Ne verujem u slučajnosti. Pomirila se sa tim da za 50 godina neće biti Nemaca pa joj sad dobri i ovi naši što joj u sprintu dolaze.

A mi ko da smo gladni ovde pa se pomamimo na pune frižidere i ona njihova bio jaja. Da vam objasnim nešto, naša su sva jaja bio, a koštaju 9 dinara. Kokoške po dvorištu nose jaja ko blesave, al’ izvini, nemaju pedigre, nisu iz EU, mada, dresirane su. Znaju da lete i po tri metra. i kurve su. Nemaju više perja koliko ih “izgaziše” petlovi. Pomalo su nalik državi, ne znaju da kažu NE, kada naiđu petlovi. Inače, čudan je taj sex živine, obradićemo ga detaljnije neki put, vredan je bloga. 

Tako, pijem Rosu i bacam flašu, viče mama “U Nemačkoj bi pare sad za tu praznu flašu dobila”… mama bila 5 dana u Nemačkoj pa pokupila švapsku narav… Kolutam očima i otvaram drugu flašu, ovog puta rakije. Čekam veče da me ne grize savest što ločem danju kada ljudi rade, ležim na travi i razmišljam. Nikada nisam volela matematiku, ali sad je više nego jasna. Imam 32 godine, i za moje 32 godine mi nikad nije bilo gore. Realno. Ne govore ovo hormoni iz mene, prosto neko iskustvo i dašak melanholije pomešan sa mnogo toga što se moralo svariti, a nije baš lako varljivo, ako me razumete. Setim se često i onog gada od Slobodana. Lepo je čovek rekao “volim i ja vas”, mogli smo već tad da pretpostavimo, al’ naivni smo ko’ slikarstvo, Boga mi.

I da, mogu da serem i da lajem AV AV AV jer mi isti taj džukac bacio kosku 1500km daleko. U daljem tekstu ga neću poistovećivati sa psima jer je to naprosto uvreda ovih divnih životinja. Jedino što je kod njega plemenito je ovaj jeftini gas što šušti po našim pumpama bez standarda, ko’ juče, stiže cisterna Knez Petrola na NIS-ovu pumpu. Malo nam je ironična država, priznaćete. Toga nema u Nemačkoj.

Ima ljutiš.

Sedim u kafani (u kafiće više ne idem, od kada postoji dresscode da se popije kafa), žalim za tim devojkama i momcima koji ne mogu da se opuste, preveliki je to pritisak. Stalno neka skala poređenja, užas. Zamislite koja je to presija spremati se po dva sata za jebenu kafu?! Elem, sedim u kafani i čujem reklamu škole stranih jezika pod sloganom  ” ekspresna emigracija”, naučite nemački za 60 dana, nivo nemam pojma koji, pretpostavljam ovaj za čuvanje baba. Pardon, negovateljica. Zato što volimo da zovemo stvari drugim imenom, zato i zaboravljamo ko smo. Boli mene reproduktivni organ ko, šta radi, ali ljudi, budite iskreni prema sebi.  Nazovite stvari pravim imenom.  Opet, ponavljam, ne govorite nemački kad naučite napamet 20 reči. Želim vam sreću, majke mi, nisam đubre, ali zar nismo sami krivi za ovo što nam se dešava? Aman ljudi, ima li kraja? Ili je ovo početak kraja? Mislim radi se o terminu “expresna emigracija”, svako dalje argumentovanje bilo čega bilo bi suvišno! Prošla su ona vremena kada je postojao strah da nećemo imati koga da zagrlimo. Nema više straha. Nema više ni grljenja. Sad nek’ vas grli 50€ poslatih Westernom iz pičke materine. 

Osim kad su ferije, “ljetnje” i za Vajnahten (tad ima grljenja, kad se prođe “štau” kod Horgoša).

Ima ljutiš.

U mojoj varošici se oseti tenzija. Neko stado se spominje vazda, a pastir, više neki Vuk no što je pastir. Da je pastir čemu, ovce bi bile na broju, zar ne? Ovako se tarabe srušile, polja pokosila, jedini miris ostade miris guma koja pucaju po asfaltu. Žure.Elem, ekspresna emigracija.  Ljudi netrpeljivi, sivi, umazani olovom iz dnevne štampe. Al’ ne čitaju oni, nego se sakrivaju od crne hronike u toj istoj crnoj hronici, gledaju red polaska, valjda da znaju kad im je zadnji voz za gore pomenutu pičku materinu. Popunjavaju ukrštene reči, druga vodoravno, reč od četiri slova, kob, sudba? Usud. 

Da nije Usud? Jeste. Sve je ovo naš kolektivni usud.

Nema ljutiš. 

Deca kada su mala prvo što ih roditelji nauče je da se ne sme lagati. Izgleda da su brojni odrasli zaboravili na taj “običaj”. Na kraju krajeva, ljude čini ono što rade, a ne ono što govore. Što, je l’ i tebi skida partija sa plate? 10%, ha? Mogao si i gore proći, druže moj. A je l’ mora to tako? Samo pitam, ne znam, evo ne znam. Arijadnino klupko Srbije . Jadno klupko. Koža mi se ježi, prožima me jeziv talas gneva, gneva potisnutog, a živog,  raste kao kvasac, vri, a nikako da prekipi. Kad prekipi psujem. a nije lepo psovati, i to su nas roditelji naučili. Mnogo toga radimo što nije lepo, a znamo za bolje, i možemo bolje. 

Želim da ne postoji reč rak, da nam se isprazne bolnice i popune škole. Je l’ to teško?

Ne znam, ako Merkelova nije odgovorila na mail, da li će AV? Samo da ga pitam, zašto?  

Radije bih da pišem o ljubavi nego o arterijama zapušenim od stida i srama ovog naroda vođenog svime onim što smo učili kad smo bili mali, da se NE sme. 

Radije bih da pišem o umetnosti i stvaranju lepote, jer nigde ljudi nisu lepši no ovde. Ovo je zemlja stvaranja.

Ima ljutiš.

“Voleti orahe” i “voleti neku osobu”, nikako nije ista stvar. 

Reč “voleti” nije pouzdana reč, nedostaje joj preciznost i objektivnost. Nije bitno samo da voliš, ima ljudi koji vole da beže, a ima onih koji vole da ostanu.