Hvala puno za hvala prazno

Obzirom na to da je poslednji blog objavljen u februaru, zime kišovite 2020. nema smisla da vas apdejtujem o minulim mesecima. Ili možda ima? Plašim se da će ti, dragi čitaoče, biti još konfuznije nego inače kada čitaš moje redove. Jer ja bih sada vama pisala o mom šefu milioneru iz Ciriha, i o čoveku koji mi ne vraća moju pisaću mašinu iz 1912., o svom karantinu od 28 dana, o pomami srpskih turista na roze jezero u Pačiru, o nonsensu ludila zvanog covid devetnaJest, i o još većoj besmislici korišćenja reči nonsens, o renoviranju kuće iz tri čina i o muci zvanoj majstor. Konfuzno, ha? Jbg, to sam ja. Mada mislim da nisam. Umišljam da sam jablan (čitaj: gugla jablan, proverava kako izgleda). Da, može jablan. Zamišljam da stojim ponosno bez nekog naročitog pedigrea, brojim godove, proizvodim sablasne zvukove, kukam tiho, plačem retko, ne skidam šnalu sa kose kada stajem na vagu. Jer ja sam jablan. Šta me briga koliko težim (a u stvarnom životu je kao poklon za useljenje naručila vagu). Niko ne može da me shvati jer to ne mogu ni ja, ni jablan, ni avokado iz prethodnog bloga.

Vratila sam se u Srbiju sa poslednjim avionom polovinom marta. Narednih mesec dana sam bila zatvorena. Nisam otkrila o sebi ništa novo niti sam kao ostatak sveta postala kuvar, fitness trener, influenser, nedajbože pisac neki. Doduše, ne zove se to karanten, jer reč karanten potiče od italijanske reči “četrdeset”. A kod nas je samo 28, ili ako si bio dobar 14. Znači, samoizolacija. Nisam ni bila sama. Znači, “samo” izolacija. Jeste. Postoje mnogobrojne teorije zavere o ovoj ludosti koja ne prestaje, ja preferiram da ne razmišljam o tome. Ne verujem ni u kakvo upravljanje masom prisilom. Nikada se u životu nisam osećala gluplje i ovčastije. Ako je to reč. Oni koji čitaju moje tekstove sećaju se mog popmeznog povratka u Srbiju. Danas sam stabilnog mišljenja da ne želim da ostanem u granicama ove države gde nemam, ne samo pravo glasa, nego ni glas. Stave me na “mute” jer im je to omiljeno dugme. Vi mene na mute, ja vas na off.

Gejm over.

Navikli smo mi da živimo bez struje pa nam ni vanredno stanje nije učinilo posebno nažao, svako se bavio nečim. Ja sam organizovala sastanak generacije, nadajući se srećnom epilogu. U međuvremenu su mi dva meseca majstori okupirali kuću, moleri, vodoinstalateri, električari, stolari preuzeli su moj životni prostor i penzioni fond. Svi koji su nekada imali majstore u kući , a pri tome su singularia, iliti plavuša bez plana, znaju kako je to. No, ja i dalje organizujm prelo. Tako i beše, krajem juna se okupilo nas 24 , 15 godina nakon završetka srednje škole. Nisam se napila pa mi ostalo sve u jasnom sećanju do danas. Da se razumemo, nisam stigla da se napijem. Čaša i srce su mi bili vazda puni. Ti divni odrasli ljudi koji umesto kontrolnih zadataka prepisuju recepte za život. Momci pričaju o laminatu u stanu, žene o pelenama. Oni koji nemaju male živote kod kuće su trudni (eto vam ga policijski čas). Ja sam pokazivala slike psa sa uspona na Stolove. Posao nemam, nisam mogla čak ni da koristim strane termine, mada me je Nataša naučila novu reč na tom polju. Ne znam, nešto kao engleski kolač zvuči. Meni je sve to IT. Maja nas je naučila da kad nema struje aparat za mužu ne radi. Znate li vi koliko je teško ručno pomusti 30 krava? Zna Maja. Milani je bilo muka o bebećih tema. Goranka je došla da popije sve koktele redom sa karte, i to je i učinila. Goranka, znam da čitaš ovo, i nadam se da ti jezik nije zauvek ostao plav od one plave lagune :). Drago mi je što nemamo karijeriste u razredu (sem somborskog Miškovića čije ime nosi svaki drugi lokal). Koliko sam uspela da pohvatam, svi sem Ognjenka, Milane i mene su porodični ljudi. Ognjenko je zaspao na putu iz izlaska i probudio se u Futogu. Da je više takvih ljudi u svačijim životima. Niko nije naročito ni propao. Minela će se nasmejati, ali stvarno nije. Znate ono kada ste nervozni zbog osuđujućeg pogleda sagovornika kojeg nisi video 10 godina, jer on te pamti kao vođu osamnaestih rođendana, a ti već 3 godine unazad ležeš u 9 uveče? Elem, niko nije propao, ja sam čak od Vučićevih 100 jura napravila krunicu za savršen osmeh. Vidimo se za 5 godina. Srbislava ću videti i ranije kada bude morao u Mađarsku da obnavlja pasoš. Priznajte, koliko Mađara poznajete koji se zovu Srbislav?

Da nisam jablan bila bih Pera. Svako selo ima jednog Peru. Kad je inostrani onda je Peter (sa naglaskom na prvom e). Više o Peri možete čitati u tekstu o Staroj planini.

Ja nisam rasna ali umem biti glasna. Kada bi me udomljavali kao psa sa ulice, bila bih nečiji poslednji izbor, ili greška. Nikada nisam bila birana. Ali me je uvek Amor pronašao. Ja sam jablan. Kako je ovaj jablan dekintiran, počeo je da širi grane u restoranu po potrebi. Posle višemesečne “samo” izolacije iznenadila sam samu sebe koliko sam tolerantna prema življu. Evo na primer, dolazi sto od četvoro ljudi na ručak, ja ih pitam za piće, oni mi odgovaraju sa: “popili smo tamo”. Malo sam, doduše bila u čudu, ali posle nekoliko sekundi sam ponovo mogla da opipam puls. Umesto da psujem, ja se smejem. POPILI SMO TAMO, znači, već smo bili negde u gradu i sad nemamo para ovde i da jedemo i pijemo, pa ćeš nam samo doneti 60 čaša vode, jer popili smo tamo. Mali grad ne poznaje za restoransku kulturu? Razumete li me? Ja sam somelijer koji sipa vino iz tetrapaka. Sve vam je jasno. Sledeći put kada dobijem kaznu za parkiranje, reći ću, platila sam jutros tamo. WTF?! Koliko puta u životu ste se osećali kao lovački pas van sezone lova? Propuštam najbolji ulov života jer čekam zviždaljku da zazviždi. Eee, taj osećaj.

Našla sam na internetu nekog čoveka pre četiri meseca, da mi vrati u život kucaću mašinu iz 1912. godine, i od tada mi se ne javlja na telefon. Biće da je titulu maga dobio tako što se više nikada ne pojavi. Moja greška 🙂 Osećam se prevareno. To ima novo. Šta još ima novo? Ja ne koristim kucaću mašinu, ona mi služi kao ukras za fotkanje za instagram sa čašom vina, hešteg candle night. Šta još ima novo? Mašina je ćirilična, a ja volim ćirilicu.

U svetu pametnih i prepametnih, oni najpametniji ne osuđuju korišćenje reči hvala puno, jer bi to bilo ekvivalentno korišćenju reči hvala prazno. Ne znam u čemu je problem, često imam potrebu reći hvala puno, a još češće hvala prazno. Hvala puno onima zbog kojih je samoizolacija bila sve samo ne to, i hvala prazno onima koji su izmislili sve ovo.

U međuvremenu su u Čačku rođeni jedan Saša i jedna Simona.

Biće sve u redu.