Humanost za Sofie, dajte prilog da poseti svoje na Kosovu

Je l’ i vi kada hoćete da dosegnete svoje ciljeve stanete na prste? Ja da, ne zato što sam niska nego zato što se treba dobro istegnuti.
Drugačiji od ostalih?Jedinstveni? Svi smo mi second hand. Ovako, ili onako… Grešim?
                Je l’ iko od vas ikad živeo sa Poljakinjom? Ne mora biti iz te zemlje, nego nekako, poklopi se sa mitovima koji nisu mitovi… Znam, pitala sam to već pre dve godine, čovek bi pomislio da sam puna stereotipa ili da sam prosto, prekomplikovana za život sa nekim. Ipak, ja kažem nešto treće. Da sam mazohista. Veliki mazohista. Vratiti se u već preživljeno, po drugi put, posle 700 dana, hmm… izazivanje samoga sebe. Moram priznati, unutrašnja kraljica ponosno tapše (doduše, ne radi salto, kad radi salto onda sam baš na visini zadatka, ali tapše, meni dosta). Ništa i Niko se nije promenilo. Sem mene. Sad to vidim, sad to osetim, sad to znam, sad to sebi priznajem. Osoba sa kojom delim kvadratne metre narednih 100 dana, vodi vrstu života koja bi za vas, koji ovo čitate, bila hiperbola, iliti moj književni način da vam se svidim. Gospodo draga, svi događaji ove priče su apsolutna istina.
                  Kako se vi osećate ujutro kad ustanete? Koja vam je prva misao? Da li je to kafa,  umivanje, telefon, trčanje, oblačenje, kratak osvrt na prethodnu noć i bacanje kletve na poslednju čašu (uvek nam je ona, jadna, kriva)? Ha? Osoba sa kojom sam arhitektonski povezana sticajem mnogobrojnih događaja iz prošlosti me pita juče ujutro, onako bunovna, polusvesna dana pred sobom: “Gde su mi trepavice”? ponovi pitanje još jednom, onako prećutno, više za sebe, osvrće se oko sebe, poseže za torbom koju je nosila minule noći, u potrazi za odgovorima, iz iste te, najfalsifikovanije marke ikada (osoba nosi uvek original), vadi Big Mac, kojem je, sticajem okolnosti, sudbina produžena jer je Osoba zaspala, sa istim u torbi. Nastavlja da ga žvaće, bacajući anatemu na ceo svet, nastavlja potragu za trepavicama i prepričava hrčku ono malo što joj je u sećanju. Koliko znamo, iz nepoverljivih izvora, u pitanju je bilo latino veče, koje je iz zabavnog, kako to obično ovde biva, poprimilo mere haotičnog. Događaji između pola dva i pola 6 su još uvek nepoznanica (ako neko nešto čuje, neka nam javi, bićemo zahvalni na svakoj informaciji). Ni jedna velika ljubav se te večeri nije rodila. Vozovi su zorom krenuli da tumaraju mamurno šinama i bude ljubav u gradu.
P.S. Da, imam(o) hrčka. Rođena je u Švajcarskoj, zove se Sofia, njeni su sa Kosova. Ona je treća generacija ovde.  Ja? Ja nisam odavde.
Svako veče se vraćam kući sa obuke za somelijera, polupijana.
– Draga, ti znaš da ne moraš sve da popiješ, znaš? Smeš i da pljuneš.
– Teško mi je srcu da pljunem vino. 
Zaboga, draga, znaš li uopšte, možeš li da pretpostaviš, koliko ljudi je involvirano u ovu jednu čašu uživanja? Koliko prstiju ima zbog nas crno ispod nokata, koliko njih je pustilo krv i znoj da bismo ti i ja uživali tu čast, da probamo rezultat njihovog rada? Od zemljoposednika, čoveka koji je posadio grožđe, do ljudi koji su ga održavali, onih koji su na 30 stepeni grožđe brali, mali okom, veliki dušom, homo sapiensi uključeni u proizvodnju, ljudi koji su angažovani na plasmanu proizvoda, oni koji se bave marketingom, tehnolozi, enolozi, somalijeri… I ti hoćeš da pljunem?!? Ja kažem, Živeli! To sam ja, kada hoću da budem diplomata, a ustvari samo volim da pijem. Doduše, kao i sve u životu, oprezno biram prvu…čašu. Ne znam da li je danas uopšte tema da vam ispričam zašto me nema protekla tri meseca? Ukratko ću. Prijavila se na obuku za somelijera komična konstrukcija od dvadesetak ljudi, sa još komičnijim predstavnicima struke. Kad kažem komična konstrukcija stvarno to mislim. Jedni su oksidirali, neke treba dekantirati, u nekima treba uživati sada, a pojedini su još premladi za konzumaciju. Sve skupa je trajalo kao trudnoća Megan Markl. Poremetilo mi život, koji je sam po sebi ugrožen, kao priroda od plastike. Njuškali smo i guštali četiri puta nedeljno, dobijali informacije od relevantnih do, meni, naučno fantastičnih. Doživela sam tri napada panike, i bar isto toliko kriza identiteta. Ne zbog vina, nego zbog popucalih šavova. 
Epilog? Nema ga. Ja nisam stigla da polažem ispit zbog svog nomadskog života, a Megan je rodila mališu po imenu Arči.  
Najbolje vino? Ono u dvoje, oči u oči. 
              Ukradeno cveće se najlepše primi. Da li je tako i sa ljudima? Uživate li u nečemu što ste ilegalno, ćutke, presadili u vašu baštu? Zalivate li redovno? Pevate li mu, no mu samo tepate? Pitam za drugaricu. Ja da imam baštu, uzgajala bih šunku i ananas, leti. Zimi višnje. Rešila sam da postim. Od sutra. Od ljudi.
               Nisu se ni podigle zavese a svi nešto glume. Prava pozorišta su danas podcenjena, komercijala zarađuje a glumci prodaju prašak za veš na tv ekranima. Kada ste zadnji put aplaudirali sami sebi? Razmislite 60 sekundi… Da li je to bilo onda kada ste ustali u 6 ujutro, spremili se za posao, našminkali, i dali otkaz? Da li je to bilo ond kada ste rekli “ne želim da živim bez tebe”? Ili kada ste se umesto stare majke popeli na najvišu granu stabla da uberete prve višnje? One svima nedostižne, u oblake vinute? Lepo je čestitati sebi kad imaš na čemu. Jako lepo. Ne trebaš ništa da trpiš, ni zbog čije religije, dovoljno je da veruješ u sebe. Da vam je tolerancija na ljude kao na gluten, bio bi ovo zdraviji svet. Odričete se polovine životnih namirnica, preko potrebnih, samo zato jer je to sad moderno. Nisi kul ako nisi laktoitolerantan, ako podnosiš gluten ili ako ne jedeš jela koja se teško izgovaraju. Legenda kaže da su nekada deca jela belog ‘leba sa mašću i paprikom, i nije im bilo ništa. 
               U nemačkom jeziku ima jedan divan izraz za neobičnu bliskost, prisnost, apsoutno razumevanje i savršeno poklapanje misli i osećanja. Taj izraz se zove “Seelenverwandt”. I bukvalan prevod bi glasio “rođak duše”. Ne znam jesam li ikada čula išta lepše. Moja duša se srodila sa tvojom. 

Kada namestite oči za san, koje lice vam vrti unutrašnja strana očnog kapka?