Gde je Iva?

Sada, nakon što sam napisala “ozbiljan” tekst o Kubi (Skituljkove priče), sledi tekst o Kubi u mom stilu. Ljudi sanjaju o ovakvim putovanjima i toga sam savršeno svesna, isto tako cenim i blagosiljam svoje ruke i noge koje su mi omogućile da uspem samostalno da zaradim za takav put (polazim od toga da je to jednom u životu). Samo da se zna, rizikovala sam havariju u kupatilu za Kubu. Bilo je ili-ili, sad kad mi pukne cev, zapaliću cigaru sa Kube i uživaću sa stilom u nervnom slomu imajući repliku Venecije u kući.

Putovali smo milion sati, let je bio preko Moskve, gde sam u 05:54 popila espreso, koji mi je napravio najneljubazniji konobar na svetu, imena Oleg. Oleg sigurno ne radi na procenat i Olega verovatno tuku i vuku na Šeremetjevo (aerodrom) svaki dan. U povratnom letu (isto preko Moskve) imali smo 7 sati čekanja, nisam ni pokušavala da proverim da li je Oleg tamo, otišla sam u prostoriju sa krevetima i legla. Jeftinije vam je da legnete da spavate nego da pijete i jedete u Moskvi na aerodromu. Espreso košta 250 rubalja, to je ujedno i najgore potrošena 3,5 evra u poslednjih 25 godina. Kupila sam tati 35gr mesa sušenog medveda, koje smo sinoć probali. Još 15 bačenih eura. Za one radoznale, meso medveda ima tačno onakav ukus kakvim ga zamišljate. Na kraju krajeva, zašto bi iko jeo medu? To je kao da jedete Lesija.

Već na aerodromu u Beogradu stižem da spazim interesantna mi lica i osvarujem očni kontakt sa nekim putnicima. Sve što će se dešavati u daljem tekstu rezultat je heterogenosti grupe sa kojom putujemo i moja čudnovatost u zajednici, narednih 17 dana sa istom. U grupi ima 24 osobe iz 4 države, tačnije 5 ako računamo Istru kao državu 🙂 . Jedna od prvih misli je bila: Da li je moguće da ću na 9000km od kuće da vodim teme o socijalnoj i kulturnoj inteligenciji stanovništva posle raskola Jugoslavije? Zar smo platili 2000 evra da reinkarniramo Slobu i Franju? Sve je više ličilo na Tarantinov film nego na putovanje… Ja, sa svoje 33 starosne godine plus 50 godina životnog iskustva nemam više vremena, energije, mogućnosti, prava, želje, inspiracije, baterije, da objašnjavam svoje korene, prezime i status ljudima kojima misli sežu koliko i pogled. Ispostavilo se da je ovaj mentalni sklop ljudi nešto najzanimljivije u svojoj bizarnosti što mi se desilo ikada. Naravno, kao i za svaki Tarantinov film, za svaku dobru priču potreban je jedan Srbenda, i jedan Hrvoje. Eee, pa, mi smo imali dva: Hrvoja. Jednog, sa na koži zauvek ovekovečenim herojima domovinskog rata (inače, osoba za koju treba više vremena za detaljniju analizu, ne bih ja njega odmah diskvalifikovala) i drugog Hrvoja, lokalnog šampiona u piciginu, poznavanju ruma i cigara. Ne nužno tim redom. Inače, Picigin je igra loptom u moru koju ja i dalje ne shvatam, ali opet, ja nemam more, a more se imati mora. Picigin je institucija za mornarske duše. Tačka. Šampion u piciginu, ima i svoju piciginku, bez koje bi ovaj beskrajno simpatičan par bio samo slatka individua sa potencijalom daljeg razvoja. Ukoliko sam dobra shvatila, ovi mladi ljudi sa ostva Paga su 10 godina zajedno, i samim tim ruše sve moje predrasude o parovima (pogotovo o parovima koji su 10 godina u vezi), u takvoj vezi da sam ih nekad mrzela koliko su simpatični. p.s. niko me nije platio da ovo napišem. Sa druge strane za zaplet ove priče treba vam jedan Srbo, po mogućnosti takav, koji nikada u životu nije video Hrvata, pedera, lezbejku, za koga je i Kuba kao destinacija previše, jer je glavni grad Srbije i sveta, Raška, zna se i koji nije bio ni u pelenama kada je bio rat, a ima ratne traume veće od učesnika. E, onda je to priča, sve ostalo je kesa. Bilo je i Bosanaca, jedna Crnogorka (pozdrav za Nolgu, čistačicu u Simensu, koja će posle ovoga sigurno tražiti zabranu prilaska svima nama, sa pravom), par Srba po krštenom listu, i ja. Moja novogodišnja odluka je da 2020. prestajem da objašnjavam svoje poreklo. Ne vredi. Lakše mi je da sam “izdajica” sva tri roda, nego da se raspravljam sa idiotom. Na check in u Beogradu sam spazila jednog momka sa gitarom, i razmišljam ko je toliko lud da nosi gitaru na Kubu? Odgovor je: TeoJeLijep je toliko lud. Hvala nebesima što je tako, jer od ovih normalnih više ne može da se egzistira. Vrlo je verovatno da će on biti i jedna od 7 osoba koje ću rado sretati i za 10 godina. Lud je samo onaj čija ludost se ne poklapa sa ludošću većine. Nisam ja to rekla, ali sam nekad pročitala i zapamtila. A i kako da ne zgotivite osobu koja sebe zove lepotanom? 🙂 p.s. platili su me da ovo napišem. Na istom tom aerodromu sam srela i gospodina kojeg bih poželela kao svog duhovnog vođu (barem na neke kratke destinacije). Zatvorite oči na 20 sekundi i prelistajte svoj život tražeći u njemu figure kavaljerstva i pristojnosti, gospodstva i plemstva bez titule. Jeste? I, koliko ih je? Ja ću ovog čoveka zauvek zvati gospodinom. p.s. Nisam plaćena da ovo napišem. Peđa :*. Drugi par iz Hrvatske, koji su isto toliko dugo zajedno, ili možda nešto manje su takođe za posmatranje a potom i za kasting za neki sitcom Par informatičara, o kojima ne smem nikakve detalje da otkrivam jer nemam ni jedan legalan program i šifra za sve mi je TEREZA1234. Reći ću samo da sam ih spazila četvrti dan kada je dečko nosio majicu sa slikom klupka vune i igle za heklanje sa natpisom ispod “hacklanje”. Sjajno, ne? Nisam zaboravila da smo pozvani u Varaždin na neko kolektivno pijenje vina na fešti na ulici krajem avgusta.

Mojih 17 dana na Kubi? Neverovanje, bizarnost, sreća, Glad, trovanje kokosom, malo manja glad, mojito, rum, plaža, sreća, nova godina, strah, prasetina, mada strah i prasetina nikada ne treba da idu zajedno, (nenormalni, gori su od nas, za Novu godinu bacaju staklo i porcelan sa terase na ulicu, Divlji zapad). Zamislite dobijete jaje u glavu sa petog sprata? Desilo se… Znam i kome, ali ne smem da napišem, u svakom slučaju ja sam drama queen, bolje da se to njoj dogodilo, nego meni. Izvini, pretpostavljam da ti tu uspomenu ne briše ni nesmešna činjenica da je jaje zdravo za kosu?

Ovim štreberima kao što smo mi, koji kupuju vodiče 6 meseci unapred, i potrose na iste 60€ (pošto imamo dva identična), mogu da poručim jedno: ne trebaju vam. Šta će vam vodič? Muzu vas na svakom koraku, svuda i za sve, sve košta 1 ili 2 CUC-a (evra), neće vam biti jasno kako hiruzi u nedostatku primanja voze autobuse (ovima iz Srbije hoće), kako ostavljate dnevno 50 CUC-a u restoranu a njihova mesečna plata je 30?! Ovima iz Srbije će biti jasno jer imamo podudaranja sa pričom. Ko ipak vodič želi, preporučujem Lonely planet.

Naučila sam i nove, bogate reči na hrvatskom: susramlje (gnar), natuknica i onu poslednju sam zaboravila.

Oprala sam u mašini 15CUC, to vam je 15 evra, ako neko ide na Kubu uskoro, javite se, pranje novca poprima novu dimenziju Lenora kada meni padne pod ruke.

Zbog pretprazničnih gužvi na ovo nezaboravno putovanje nije stigla jedna putnica iz Hrvatske, Iva. Iva nikada nije stigla da pređe granicu na vreme da bi poletela sa nama. Mislila sam često na nju na putovanju (zvuči bolesnije nego što jeste). Iva nikada neće saznati kako bi izgledala Kuba sa nama, Iva će od sada drugačije da planira svoja putovanja. Mi pak, nikada nećemo saznati ko je Iva i da li bi Iva bila puzla koja zaokružuje koncept ove grupe? Gde je Iva? Iva, javi se.

Pored Ive, volela bih da mi se javi Nolga, ako mi je našla neki posao u Simensu. Nolga, javi se, sve mi je oprošteno.