Fredi Merkurić

Nisam nešto mnogo pisala o pandemiji i politici jer je moja književna prizma predškolska, uči da prihvati boje, figure, linije, da se spušta sa tobogana, plače kad padne, nasmeje se kad vidi činiju pudinga. Ono što me ne zanima, to me se ne tiče, i obrnuto. Ne dozvoljavam to. Ljudima, situacijama, neprilikama i lažnim prilikama. Imam taj luksuz da kažem “NE” u lice svemu što smatram pogrešnim. Nikada nisam sedela na trulom panju i pila čaj sa gnomovima.

Jeste li spremni da skinete maske i stavite masku?

Dešava se interesantna stvar. Posle dve godine sodomizacije i samoizolacije naroda, biološkog rata, otuđivanja, policijskih časova, karantina, kazni, manjka toalet papira, upitnih trudnoća, rađanja svesti o pranju ruku, postali smo eksperti o D dimeru, krvnoj slici, kapacitetu pluća, bežali su od nas kada su čuli da smo preležali koronu kao onomad kada su bežali u kuće za vreme pomračenja Sunca. Sećate se? Eee, sve je to prošlo, Švajcarska je, a verujem da će uskoro i Srbija, proglasiti slobodu. Kako nisam dugo na ovom radnom mestu, mnogim ljudima nikada nisam videla lice, a postali smo dobre kolege. Koliko je zapravo uvrnut svet u kojem se nalazimo. Gledaš nekoga svaki dan, a ne znaš koga gledaš. U restoranu čiji tim broji 42 osobe, vrlo je lako steći prijatelje, i neprijatelje. Tek sada vidim kako su se mnogi krili iza svoje guste, pamučne maske i spokojno uživali 9 sati dnevno u svom pravom identitetu. Međutim, maske, žute od cigara sa jedne strane, crne od žuči sa druge su pale, sada pored para očiju vidim okrugle i upale obraze, tanke i pune usne nameštene u kojekakve krive linije, osetim energiju koja je bila zarobljena u gustom pamuku, jer ni jedno zdravorazumno biće nije moglo da se oseća komforno u ovom ludilu koje je trajalo dve godine. I znate šta ću vam reći, prijatelji? Papir preklapa kamen. Kamen razbija makaze. Makaze seku papir.

Ne dozvolite da vas iseku samo zato što ste papir. Mnogi ljudi uživaju da se bacaju na vas, kao kamenje. Ne znam još zašto, zato što mnogo toga još ne znam. Da, trudim se da čaše budu pune. Samo je moja vazda prazna. Punim je vinom a praznim čežnjom.

Mnogi neće razumeti ovo što ću sada napisati (mada čujem da me često ne razumete :)), svakako ću vam reći: Kada sam počela ovde da radim, dobila sam svoj ormarić, fioku, haljinicu (da, radim u haljini), svoj trezor i svoj ključ od kase sa imenom Terezza Ivanković. Ćutala sam par dana i onda sam zamolila upravu da promene moje -ić u mađarsko “ć”, tj. “ty”. Tako da se sad zovem Terezza Ivankovity. Nisu znali zašto, a mene je mrzelo da ih objašnjavam. Sve me češće mrzi da objašnjavam. Ako imaš pet minuta vremena, tebi ću rado objasniti. Švajcarska je sve, samo ne neutralna, to što neko nije nikad ratovao ne znači da nije sedeo u poroti i proglašavao nevine krivima. A Balkanci, jer ne mogu drugačije da ih nazovem a da ne uvredim nikoga, su sve uradili, da bi svi ljudi koji su ovde, a koji se prezivaju na -ić, bili stigmatizovani do kraja života. Gledala sam danima te poglede na računu sa mojim prezimenom ispod i razmišljala kako da im kažem da “moje -ić, nije od onih -ić”. Ne, ne stidim se svog porekla, otac mi je Bunjevac, majka Mađarica. Moje -ić sam dobila od oca, koji danas sa tri stenta isto toliko radi kao i pre 40 godina, čovek kojem se otisci prstiju više ne vide od zemlje, nego su mu urezani ožiljci pluga i mrlje od ulja. Moje -ić dobila sam tako što se majka zaljubila u jednog simpatičnog momka, kojem i danas, posle 49 godina ujutro kuva kafu, kupuje đevrek i ovara novine na stranici sa oglasima, gde već godinama ništa ne kupuje, ali uporno zove. “Pitači”. Mama otvara kapiju kada tata izlazi traktorom iz dvorišta pre nego što se dva puta oglasi sirenom za prolaznike, jer iza vuče još dve prikolice, a u jednoj od njih sam ja. Njegov najveći teret. Ali to je moje -ić. Ja sam sa 14 godina išla da berem višnje u nadnicu i 6 dinara smo dobijali po gajbi, sledeće leto sam išla u metlice (to su oni brkovi na stabljici kukuruza koji se čupaju), i bila sam srećna. Ali to je moje -ić. Kojeg se ne stidim. Stidim se svih onih ljudi zbog kojih imam sramotu. Stidim se svakog Balkanca koji se dere, ne viče, nego se dere u restoranu, stidim se svakog njihovog “ALO” bez telefona, stidim se svakog prenemaganja njihovih instant poš žena, sipanja koka kole u Chateau Petrus, stidim se njegovog Rolexa, jer i moj Casio zna koliko je sati. Stidim se njihove upotrebe tarzanskog nemačkog a za njihov maternji bi i meni trebao prevodilac. Zbog svega ovoga, na računu će ubuduće pisati: Služila vas je Terezza Ivankovity. Bilo me je sramota da opet idem u upravu zbog duplog “z”. Sad niko nema pojma ko sam. Često ni ja.

Sećate se Suada iz prošlog teksta? Suad se gostima predstavlja kao Sepp. Klasično švajcarsko ime. Ne znam da li uspeva jer mu je akcenat krnji bosanski, ali Sepp je mag za prodaju mesa, u subotu je zamalo prodao biftek veganu, uz reči: “Samo zatvorite oči i prepustite se”. Ni Frediju nije lako. Fredijevo pravo ime je Faruque, i dugo sam razmišljala da li ga tako zovu zato što liči na Freddie Mercuryja (teško, jer ovaj moj je klasični hindu), ili zato što mu je teško da radi kao Tamilac u kultnom švajcarskom restoranu . Bez obzira što je Fredi hindu, nas dvoje se istom bogu molimo: Boginji Justiciji.

Kao epilog priči o Seppu, Freddiju i Terezzi je legenda o Bracu. Naime, u subotu idem na posao, kad ispred teatar sale ogromna gužva propraćena bukom i komešanjem, restoran i bar puni, pitam šta se dešava, kažu došao je Braco. Uz tu informaciju o njegovom dolasku sam dobila i flajer. Na flajeru je pisalo “Braco faith healer “. Ne dodiruje, ne priča, stoji na podijumu i gleda vas. 10 minuta. That’s it. Osećam da sam trebala da znam ko je, pored ovoliko ljudi koji ga čekaju da ih on pogleda i izleči, za 15 franaka. Ne znam ko je Braco, ali slutim da će mi Gugl pomoći. Dakle, Braco, takođe poznat kao Josip Grbavac, rođen u Zagrebu, samoprozvani iscelitelj, godinama putuje po svetu šireći svoju meditativnu moć, najpoznatiji klijent mu je Naomi Campbell. Znači, terapija pogledom. 15 franaka, 5 minuta u prostoriji sa 400 ljudi.

Tužna sam bila posle ovog istraživanja. Jako tužna. Jesu li ljudi toliko postali usamljeni da ih usrećuje plaćanje pogleda stranca?

Svako treba da ima jedan par očiju koje gleda besplatno do kraja života. Svako.