ECI, PECI, OXI
Bila sam danas da kupim svoje prve cipele za planinarenje. Ljudi moji, to je bio šou! Prvo, ja sam amater i drug me vodi na planinarenje iznenadjenja (u mom slucaju to moze da znaci da se ne vracam :)). Drugo, ja sam iz Vojvodine, za nas je Crveni Cot, Mont Everest. Kako god, nasla sam se u prodavnici izbezumljena kao vegetarijanac u mesari.
Posto mi je dosadilo da se mucim, odlucih da trazim pomoc.
– Izvinite, da li mozete da mi preporucite neku obucu za planinarenje?
– Naravno, podjite za mnom. Kazite, koliko cesto idete?
– Prvi i vrlo moguce, poslednji put.
– Ove je odlican model za devojke i musterije su jako zadovoljne.
– Lepe su. Koliko kostaju?
– 700franaka.
– Te su mi jako duboke, imate li neke manje udobne, ako moze da nisu svajcarskog kvaliteta i da ih nisu pravili bogovi planine?!
Epilog o planinarenju sledi za dve sedmice. Za sada je efekat iznenadjenja vise nego ispunjen.
Imala sam danas kontrolu kod lekara povodom onog mog hronicnog kaslja. Razmisljam juce ceo dan sta da radim. Nisam pri parama i mnogo mi tesko pada da placam kontrolu jer se plasim mnogo ozbiljnijih bolesti kada dobijem racun za istu. Odluka je pala. Bolje da platim otkazivanje termina nego samu kontrolu, manje ce me izaci (da, otkazivanje svih vrsta termina se naplacuje jer, njihovo vreme kosta). Sto u neku ruku i smatram fer. Samo sto ovde preteruju sa cenovnicima. Da je robna razmena na snazi, morala bih na busotinama nafte da radim. I tako ja zovem kancelariju juce:
– Dobar dan.
– Dobar dan, ja bih da otkazem termin za sutra, imam neodloznih obaveza a osecam se bolje.
– Jeste li sigurno ozdravili?
– Da, da, kako da ne (molim Boga da se ne zakasljem u toku razgovora jer nisam ozdravila), odlicno je sada.
– Vazi, Frau Theresa (ovima je ovde zabavno da me nazivaju kao u sapunicama), poslacemo vam racun postom.
– Super, hvala vam mnogo. Moj petonedeljni hronicni kasalj , neko cudno probadanje na mestu gde nema organa, inhalator od 100 franaka i ja smo vam vecno zahvalni.
Inace, nisam samo ja u toj medicinskoj dilemi. Stize mi juce poruka od prijatelja koji ima slicne tegobe kao ja.
” I kako sad covek da se leci prirodom?! Namerno necu da pijem antibiotike, odem ti ja u apoteku da uzmem ulje od origana, to je kao dobro, kad ugledah cenu, 2200 dinara!!! Reko’ ded ti sam meni daj amoksicilin za 130din. Ako tebi treba nesto, hemomicin je 225, a bendzos 120!”.
Bojim se da prokomentarisem. Rekla bih samo ovoliko: i pored takvih cena lekova, svi smo bolesni.
Doduse, ima i lepih vesti. Imam novi bicikl. Bicikl iz snova. Retro, crveni, sa korpicom napred. Osecam se kao malo dete kad sednem na njega. Ne mogu da sakrijem srecu. Ni necu. Dobila sam ga na poklon, nikada ga ne bih sama kupila po ovim cenama ovde. A posto sam zbog garantnog lista videla koliko kosta, strasno se bojim da ga ne “izgubim”. Zvala sam juce gazdu stana da ga pitam sta da radim, stoji mi u holu zgrade. Pita on mene jel’ zakljucan, reko jeste. Pa cega se onda plasite i pocne da se smeje, a i ja zajedno sa njim. Zaboravim nekada da nisam kuci.
Kod nas su bicikli kao kisobrani, kad padne kisa uzmes prvi na koji naidjes.
Ovonedeljni domaci zadatak mi je da naucim da kazem OXI u zivotu. NAI me je skupo kostao. Na svaku molbu, potrebu, zelju, hir, cilj sam skakala. Sad kazem OXI.
1. OXI cipelama za ciju cenu mogu da obucem pola sela,
2. OXI lekarima bez granica u cenovnicima,
3. OXI vecitoj strepnji od necega.
I jedno veliko NAI svima onima koji imaju muda za sve to.
Brunnen, 07. jul 2015.
