Dragi Tata Mraze

Blago onom čoveku koji živi po svojim pravilima kao slobodan čovek. Blago onome koji voli ono što radi, koji govori slobodno ono što misli, a time nije uvredio nikoga. Koji kaže “neću”, jer to ne želi. I ode. Koji kaže “hoću”, jer to želi, a ne jer je trebalo. Koji nema potrebu da bude zao o tuđem životu, jer traži lavirint u svom. Blago onoj ženi koja nije zatrudnela da bi promenila prezime i bankovni status. Blago onoj gospođi u šeširu koja se ponaša kao dama na pijaci, u pozorištu, dok čita ljubavni roman u fotelji u kojoj je nekada muž sedeo, i dok pravi krempite unucima za Božić. Blago onom čoveku koji voli svoju ženu, ne zato što nema drugog izbora ili zato što je ona majka njegove dece, nego zato što se smeje sa njom kad se probude i isključivo sa njom u zagrljaju može da zaspi. Na boku. Sa njenom dugom kosom na jastuku. Blago onom detetu kojem majka kupi sladoled zimi, jer zna da je glupost da se zimi ne jede sladoled. Blago onom odraslom koji i dalje može da poljubi i zagrli svoje roditelje. Blago onome ko nije premijer, direktor ili ministar zato što je gej, nego zato što se pokazao kao dobar u svom poslu. Blago onome ko je gej i ne mora da živi sa pogledima okoline kao da je gremlin. Blago onome ko ima jednog psa od 500 evra i jednog besplatnog, a oba voli podjednako. Blago onome ko ima sa kim da se napije kad je srećan i kad je tužan. Blago onome ko sme da kaže ženi da se ugojila. Sad se smejete. Ljudi, jeste blesavi, niko nikada ne sme reći ni jednoj ženi da se ugojila. Ali isto tako ne verujte ni svim pričama o štitnoj i o višku porođajnog sala. Bilo je prihvatljivo dok vam klinac nije krenuo u školu. Svi ljudi imaju ogledalo kod kuće, u kolima, na motoru, ili u torbici. Ne treba vam lajf kouč da biste znali kako izgledate, i da bi vam isti za 100 eura rekao da ste lepi kada se smejete. Svi su lepi kad se smeju, Evo, uštedela sam vam 100 evra, nema na čemu. Gledam neku reportažu o kontroli besa, i gost emisije (elem, lajf kouč u razvoju), devojka 26 godina, iskreno moj kupus u buretu zna više o životu od nje. Blago onome ko čita nečije oglase, ponosne izjave, zabrinute konstatacije, ne tražeći gramatičke u rečenici nego se poistovetiti sa temom napisanog. Čitam, neki momak umro, a ispod ispravljaju gramatičke greške o objavi sahrane. Sve dok nam je to najbitnije ostaćemo večito nepismeni. Emotivno. Osakaćeni. Shvatili smo kada se “ne” piše odvojeno od glagola i da je bolje udomiti nego kupiti psa i da ste zavoleli vaše dete kada je postalo dve crtice na testu. Znate šta? Ja volim svog rasnog psa. A volim i Musu, koji dođe i ode, nomad, kao ja.

Blago onome ko misli da zna. Blago onome ko zna da ništa ne zna.

Nedovno sam ti bila na sahrani. Pa ti bi popizdeo da znaš ko je sve bio prisutan. Došli su i ovi što ti duguju pare. Došli su i oni koji pojma nemaju ko si zapravo. Čisto da znaš sveštenik ti je oprostio sve grehe, ne znam zašto, valjda što si mlad. Ja sam se trudila da budem lepo obučena, ali padala je kišica i duvao oštar severac, našao si dan kada ćeš umreti. Nisam mogla ni da plačem od onoliko ljudi. Doći ću neki drugi dan. Dok smo hodali u povorci Marijana i ja smo pomislile kako bi bio užasno besan da znaš da su te stavili na kraj groblja. Sigurna sam da bi rekao ovako :”Pa da, znao sam, nisu mogli dalje da me stave, u kurac”. Daleko si baš od Laze Kostića, verujem, ništa lično. Jebeni rak. Bar da si bio bećar kao Laza pa da ne žalimo. Par dana posle sam slučajno (za one koji veruju u slučajnosti), pronašla pisma koja si mi slao kao klinac, da me pitaš da ti budem drugarica i da te zovem na 461 – 327, kad bude letnji raspust. Nikada neću znati ko si zapravio bio, ali ljubim te, vidi tamo gore da li Cecine suze stvarno prema gore padaju, i da znaš da za to što si me ostavio ima da te psujem i da sama jedem doboš tortu sa 14 kora.

Shodno svom verovanju u ljude, dozvolim sebi da me poveze jedan čovek do Sombora. Iskreno, mislila sam da su lokalni taksisti pošto je došao minut pre autobusa, te sam, ne razmišljajući, ušla u auto. Nisam naivna, da ne ispadne da je ova priča za amber alert (pomoć u pronalaženju nestale dece), a i malo sam stara za to. Kako god, čim sam sela na suvozačevo mesto, a na zadnjem sedištu u kadici videla zaklano prase i jagnje jasno je bilo da nije taksista. Ne bi to bilo tako tragično da vožnja uopšte nije bila prijatna i da mi je na pola puta rekao da on uopšte ne ide do Sombora nego u predgrađe na jedan od salaša. Reko, druže zašto si ti meni uošte onda stao(nisam stopirala)?!? Pa mislio sam pošto smo tu istih godina, da pričaš sa mnom. Ja ga pogledam malo bolje, potpuno je sed, mislim da mu se ishrana bazira na tečnosti ili kašastoj hrani na osnovu brojčanog stanja zuba, i izgleda kao da je godište mog tate. Reko, izvinitee a koliko vi imate godina? Ja ti imam 40, inostranstvo me je uništilo (mislim se u sebi, vidim). Zaustavio je kola i rekao kako će me ipak odvesti do kuće u zamenu za broj telefona i da još malo priča sa lepom curom. On se zove Ranko. Ne samo to, nego mi je i našao posao u nekoj fabrici, pa kao zajedno ćemo imati 70.000. Za Sombor i previše. U međuvremenu, već ozbiljno kipim. Dodao je činjenicu da ni ja više nisam toliko mlada. Malo sam povisila ton i upotrebila nekoliko Ranku nepoznatih reči, te je odustao od svog dvominutnog plana naše budućnosti. Naravoučenije: niste dužni da budete kulturni prema nekome ko je prešao granice pristojnog. Ne budi kao Ranko.

Da li nekada razmišljate na koga vas podseća vaš život? Gledate, slušate nešto (nekoga) i osećate 100% poklapanja? Ja shodno tome mislim da je moj život jedna meksička serija, sa 700 epizoda. Aaa ne, ne bilo koja serija, nego Esmeralda. Esmeralda je bila jedna fina devojka koja je nešto prodavala na pijaci, ne ne ne, to je bila Rosalinda (ili Marisol, mislim na onu sa cvetom u kosi, sa ožiljkom), uglavnom neka je prodavala cveće, Esmeralda sigurno nije bila veliki preduzetnik u Kankunu, jer je bila slepa. Zaljubljena u Jose Andreasa, siromašna, sa sijaset katoličkih rođaka, u siromaštvu je, uz dramatičnu muziku patila 666 epizoda. Nisam se pronašla u patnjama, koliko u slepilu i dramatičnoj muzici u pozadini. Koliko god godina imala, zauvek ću ostati slepa kada odlučujem da verujem ljudima. To je ono svesno slepilo. Ne verujem u drskost i strogoću, stroga sam isključivo prema sebi. Jeste li nedavno obratili pažnju na izraze lica ljudi na ulici? Koliko njih su hodali sa osmehom, a koliko jurili sa telefonom u ruci ili na uhu? Jedno od najvećih slepila je kako neću primetiti da sam postala zauzeta osoba. Ona koja nema vremena ni za šta, ni za koga, nikad. Zaposleni ljudi ne znaju cenu sreće, oni samo znaju da nemaju vremena. Ja želim da imam vremena. Tamo gde ću da zakasnim nisam trebala ni otići.

Zbog štrajka u pošti nisam poslala pismo namenjeno Deda Mrazu, a kada sam već mogla to da uradim shvatila sam da ja ne verujem u Deda Mraza od kako sam jednog pronašla u kanalu pored puta olešenog. A juče sam videla jednog u X5 kako je projurio gradom. Ono u šta verujem su ljudi koji su uradili mnogo više.

Moje (preformulisano) pismo, prvobitno namenjeno Deda Mrazu:

Dragi tata, na poslu je ok, radovaćeš se da čuješ da me je danas šefica pohvalila, rekla je, ti se bar ni ne pretvaraš da te zanima. Baš mi je bilo drago što smo iskrene jedna prema drugoj. Izbegavam ljude kojima zvoni telefon ceo dan, ne odgovara mi ta energija i osećam se suvišnom, pa gledam da se ni ne nalazim sa takvim ljudima. Progutala sam žvaku u autobusu kada sam putovala na posao. Možeš reći mami da nije istina da se od toga umire. Evo, nije mi ništa. Htela sam da te pitam, pošto znam da znaš svašta: ako postoji tester za kreme i parfeme, da li isto tako postoji tester i za ljude? Znaš, to bi olakšalo mnoge stvari. Probaš, zadržiš, ili se zahvališ i vratiš. Šta misliš o tome? Ja mislim da bi to bilo mnogo pametno. Pričaj sa nekim o tome, da razmenimo ideje. Čula sam još da ljudi koji žive u kući sa jako mnogo kaktusa imaju dijagnozu. Znam, jer živim u kući sa jako mnogo kaktusa. Setim te se uvek kad u Slagalici neki stariji čovek kaže “dvotačka” ili “zapeta”. Setim te se i kad neko kaže “čakšire”. Znam, glupo je što sve ovo pišem, umesto da ti kažem, ali nismo mi tako rasli, niti sam ikada od tebe iznudila one čarobne dve reči, ali ni ne trebaju mi, osećam ih svaki put kada ti pogledam oči koje sam, nepogrešivo, nasledila od tebe. Ja sam, tata, htela da pišem deda mrazu, ali sam shvatila da sam matora za deda mraza i da je bolje da pišem nekome u koga više verujem. Taj Neko si uvek bio ti, hvala ti što nikada nisi ništa rekao, a znao si da grešim, čak sam i ja znala da grešim. Hvala ti što me pratiš sa suzama sakrivenim, da meni bude lakše i što sada unučiće pozdravljaš na jeziku koji ne ne poznaješ. Nije tebi lako. Mi smo svi sebično otišli u nove pobede, a znaš to i sam, svi smo mi izgubili. Pravi Deda Mraz ima sanke, irvase, one patuljke, i nije neki fer plej. Videla sam te na ručku prošle nedelje kako si pogledao mamu. Ta ljubav. Ta ljubav je pobeda, i posle 47 godina. Takvu ljubav hoću. Ali ti nisi baš Takav deda mraz, znam da to nije do tebe, do mene je. Skinuće neko kaput i sa moje duše. Znam.

Srećna Ti Nova Godina, i iako ne moraš kroz dimnjak, moraš malo da smršaš, zbog ta tri stenta koja si dobio u poklon od Instituta u Kamenici. Volim te. T.