Avokado sa krilima kolibra

Muškarci neka preskoče ovaj pasus.

Maštam kako ću jednom da izgovorim: “idem u toalet da popravim šminku”, i onda to stvarno i uradim. Tako to rade žene u filmovima. Godinama sam nosila sa sobom u izlaske, na večere maskaru i ruž, sad samo ponesem ruž, obavezno crveni, i vratim ga kući onako kako sam ga stavila u torbicu. Shvatiš sa godinama, da ti nisi ta žena, ne mogu ni da zamislim to šminkanje posle tri džin tonika, izgledala bih kao Džoker. Bespotrebno znanje: Videste li frontmena nekadašnje grupe Ruž na top shopu kako reklamira neke papuče ili madrac, ne znam tačno šta? Zanimljiva je i sama reč ruž, ako neko zna poreklo nek me slobodno iskomentariše, interesuje me, meni zvuči francuski.

Maštam mnogo, i o mnogo toga, npr. maštam kako nikad nisam čula za izum zvan menstrualna čašica (iskreno se gadim kada čujem tu reč)… muškarci neka preskoče i ovaj pasus. Najgluplji izum ikada. Ista grupa žena koja podržava ovaj izum zagovara i puštanje dlaka. Not cool. Ne bih detaljizirala više ovu temu, osim ukoliko se nađe kvalitetan argument koji je za otvaranje teme ponovo, do tada usvajam reč čaša, jer ni čašica nije reč. Generalno bih bila zahvalna ako bi neko napravio neku grupu ili pokret protiv ljudi koji koriste umanjenice, zvala bi se “Grupetina protiv grupice”. Nisam ja došla utaman na ovaj svet naopačke, još da mi uskratiš sva telesna uživanja sa tim kafica, čašica, pauzica, neka hvala, ni mene niko nije pitao da li želim da dođem na ovaj svetić, nego su me bacili u Černobiljsku godinu, jelte naopačke, i nisu rekli ispred tebe je životić, nisu rekli ništa, ja sam se svakako protivila trodnevnim zapomaganjem dok je otac slavio a majka kao lovački pas, već tada osetila da ću ja biti supa koja će dugo kuvati. Ne supica, supa!

Danas u prodavnici gledam još jednu modernu dosetku ovog veka, oljušteni nar. Nedostaje samo natpis iznad: zaboravite na klanicu kod kuće, mi smo to uradili za vas! Svako ko je ikada ljuštio nar, zna koliko je to mučan posao kad staviš rukavice da ti se prsti ne ofarbaju, pa kreneš da vršiš to krvoločno ubistvo, a nar se dere ko ja na rođenju i pušta krvave suze po zidovima i plafonu. I retko ga i jedem upravo iz tog razloga. Na trenutak sam se obradovala, stavila u korpu, posle razmišljam da li je očišćen hemijski ili ručno, ko je ta osoba koja je plaćena da kolje umesto nas, da sačuvamo belinu zidova, i zasto dođavola 125gr košta 500 dinara? Jel’ još neko umro (osim nara), da se artikal nađe u marketu? Druga stvar je da sam pre nepunih mesec dana bila na Kubi i neretko gladovala jer su marketi prazni, često je i voda luksuz, zar ću sad da budem evropski snob i da kupujem oljušteni nar a do nedavno sam blagosiljala slatko-slani keks, koji ustvari nije keks, ali pored kopije pringlesa, piva i vode to je uglavnom bio jedini ukras marketa. Najednom se pojavila neka žena ispred mene i počela da mi priča nešto o tom naru, a ja je gledam kao kad gledam onaj peščani sat u kabini saune, nije mi dobro, gubim vazduh, sve mi je teže da udahnem, disanje se skratilo, ali obećala sam sebi da ću izdržati 15 minuta. Vraćam se u stvarnost, a ona i dalje ružno govori o naru, prekidam je, reko ja volim nar ali neću ovaj oljušteni. Pita ona zašto ga onda držim u ruci, pogledam u ruku, bacim nar nazad i istrčim iz marketa. Nekad se umelo lakše sa ljudima.

Još jedna zanimljivost… Očito je ovaj blog u fazonu Politikog zabavnika, što i nije tako loše, bolje i to nego da je u fazonu politike. Naime, nedavno sam počela da radim na novom radnom mestu, gde je sistem praćenja radnih sati sličan komunističkom, za vreme Tita, skenira se otisak prsta prethodno evidentiran u sistemu. Zašto ovo govorim? Zato što postoje tri, četiri reference otiska prsta, tipa: siromašan, loš, dobar i odličan, a da bi se registrovao u sistem minimum jedan otisak mora biti odličan. Naravno da su moji otisci slični meni, siromašni, i prvih nekoliko dana smo kuburili sa mojim “prstima”, da bi mi u kancelariji rekli kako se sa godinama otisak gubi… malo sam se rastužila, znači li to da mi već posle 33 godine života nema traga? 🙁 p.s. obzirom na to da sam nerotkinja, ostali tragovi mi se daju obrisati krpom, uvek sam želela da budem nevidljiva, izgleda da mi je uspelo.

Dugogodišnja želja mi se ostvarila, napokon radim u gradu, velikom sistemu, sa milion pravila i bez pravog pravila. Volim da budem anonimno lice na ulici gde svi udišemo isti vazduh, gde u svako doba ima mnogo različitih ljudi, a niko nikom ne smeta u lancu ishrane. Moj lanac ishrane je jednostavan: osoblje sme da jede do 30 franaka, što mi skraćuje izbor na tri jela (pošto je ostatak jelovnika skuplji): salata sa slaninom, mesne kuglice i nešto što ne znam šta je, ali ukusno je, oni ga zovu “flajškeze”, što mi ne pojednostavljuje ništa, osim što znam da ću narednih 90 dana 30 puta jesti slaninu, 30 mesne kuglice i 30 flajškeze. Možda sam mogla da oljuštim nar, faliće mi vitamina.

Još jedna prednost modernog grada je sloboda, sloboda reči, dela i duha, da ne kažem tela. Dnevno će vam u život ući 10 ljudi iz 7 zemalja, i isto tako izaći iz njega, ali nećete biti tužni, ni srećni, jednostavno ćete to prihvatiti. Jedna moja koleginica živi u stanu sa njih sedmoro, ne znam kako bih to u ovim godinama prihvatila, mir je nešto što bih platila ovim jednim jedinim preostalim otiskom prsta. Glavni perač u kuhinji je sa Jamajke, ali on je lud, ozbiljno lud, a nije mi jasno kako, puši svako veče, zar to ne bi trebalo da umiruje? Verovatno je u pitanju “No women, no love” . O meni ne znaju ništa, i ne zanima ih, i to je super, sve što se traži od mene jeste da brzinom kolibrija zamahnem rukama 80 puta u sekundi i svi zadovoljni. Niko me ni ne pita jesam li udata i da li imam dece. Ne želim da se družim sa njima, želim da budem kolibri. Ogroman je kolektiv, ali svi su divni. Jedna devojka iz Moldavije je neko ko bi rado vršio femicid nada mnom. Ne znam zašto. Neki su kao avokado, ne želiš ni da pokušaš ništa bez kombinacije sa nečim. Neki su kao knjiga za plažu, unapred pročitani, puni ulja i peska, a neki su dostojanstveni kao mužjak bogomoljke, zna da će izgubiti glavu tokom parenja ali gordo gubi glavu. Jedni smrde na karfiol dok se kuva, onaj odvratan miris neverovanja da će to biti ukusan obrok. Mnogi ne govore jezik, hrabri su, ne znati jezik a opet se boriti za opstanak krilima kolibra je đavolski hrabro. Ja sam avokado, jer bez da me neko bilo čim inspiriše nemam refleks buđenja. Noćas sam sanjala da se ljubimo u supermarketu između rafova. Kupila sam jafu.