730 dana – Gastarbajterski vodič kroz galaksiju
Dan prvi. U zemlji čokolade ja sam ona za kuvanje. Devedeset jedan procenat kakaa, balkanska gorčina zagarantovana, sijaset osvojenih prvih nagrada, ali Srbija, džaba ste krečili, diplome ostaviti mami za pakovanje kobasice, pozajmiti od tate lovu za kartu u oba pravca (za svaki slučaj) i put pod noge, pravac promenljiv u zavisnosti od sazvežđa u kom ste rođeni. Duple device imaju startnu prednost.
Elem, čokolada. Baza je ustanovljena 1986, ali do dana današnjeg nije pronađen adekvatan recept da bi se od mog sastava transformisala u recimo neku švarcvald ikonu, nešto skromniju varijantu markize ili doboške, ali sa 14 kora. Mi smo pomalo kao kukuruzno zrno. Rodimo se kao proja, ona suva, jedina prava, neobrađena, i onda ceo zivot eksperimentišemo u nemilom pokušaju da se izvajamo u nobles, gazimo i stojimo u redu da nas naruče kao carsku pitu, koliko god ona bila neposebna. Možeš misliti, pomešali su kukuruzno brašno sa šunkom i paprikom, pih. Jebiga, carska je. Vrhunac ljudske gluposti je u ubeđenju da se sve mora kititi, opšte nezadovoljstvo sobom nadoknađujemo kreiranjem vizuelne svaštare spajanja kvaliteta sa nepojmljivim u istoj disciplini. Fileti soma urolani u pančeti, umakanje jetre u viski od 1500 evra bušen kolom?! Treba da postoji novčana i zatvorska kazna za ljude koji čine iskonski greh mešanja najkvalitetnijih pića na svetu sa kofeinskim Deda Mrazom! Dušu mi pokidaše.
Stigoh. Umesto alpskog vazduha udišem sopstveni strah u pokušaju da se smirim manjom dozom Galenike koju sam ponela sa sobom (u strahu da će me Slovenci vratiti sa grane ako vide koliko antibiotika i anabolika treba jednoj devojci za privremeni rad u inostranstvu, teška srca se odrekoh nekoliko kutija omiljenih mi crvenih trouglića) ili čuvenim mislima oca nam Tadeja, u mom slučaju Dina Merlina i njegovog megagastarbajterskog hita, s tim što ni Tadej ni Merlin nisu svoje misli rađali u kantonu sa više nacija nego pedera na prajdu. Od 26 kantona mene je južni tok namenio u srce Švajcarske da se uklopim i širim ideologiju eXpresa, MC Janka i gipsanih lavova koji bljuju franke.
Baj d vej,pojam gastarbajter je nastao od Gastara Bajtara, turskog državljanina koji se otisnuo put Nemačke da tamo praktikuje islam, ali mu se isuvise dopao bahanalizam na ulicama Garmišpartenkirhena da je radije pristao na sastavljanje retrovizora u Mercedesu danju, a pletenje donje kike Hajdi noću.
Kažu kako čovek brzo zaboravlja. Ma, šta zaboravlja? Krokodilske suze i tonu nepoznatih reči na papirićima oko sebe u nemilom pokušaju da se izbori za parče neba? Nemušti, nepostojeći jezik, prezirne poglede pune neverice i predrasuda? To da zaboravi? Ni hirurškim putem se ne bi postigao zaborav.
Dan drugi. Prvi dan ostatka života. Testiranje granica izdržljivosti. Čudo jedno kako smo rođeni i odrasli u ratu, gledali i preživeli najgore, naučeni da se branimo i napadamo kao hijene, ali da se smejemo 10 sati dnevno? Nemoguća misija, ali je imperativ. Pa ti biraj, ‘ćeš se smeješ ili ismejan biti. Mogućnost poklapanja vrlo verovatna, ali sasvim oprošteno, mnogo teška disciplina za nas. Tek kada prozreš kada si u činu Šekspirovom, a kada je dramska pauza, možeš malo da odahneš i da čestitaš sam sebi. Tapšeš kao pingvin i otkriješ čaroliju male sreće.
Prešao si prvi nivo. Imaš još dve pečurke u pokušaju da spaseš princezu. Prvu si iskoristio kad si odlučio da nećeš ići po Kejt Midlton prečicom. Trebalo je samo da izađeš na večeru sa jednim medom, i eto ti i vize i bazena u Gornjem Brijanju. Mozda čak i neka fontana ili zlatna slavina u poljskom wc-u. Mario, pak, rešio da osvoji princezu regularno, onako mali, i nevidljiv. Nek’ ti je sa srećom, mali čoveče.
Odjednom prestaneš da brojiš jer, eto, meseci se sami cepaju sa kalendara, više nisi gospodar već sluga vremena. Sve je relativno i ništa nije izgubljeno ako si pronašao pravog gospodara. Sebe. Pa, još ako se smeješ i kada ne moraš, onako iskreno, blaženo, bez posebnog razloga, nikada više nećeš morati da kupiš kartu. Život će sam da te poveze.
Brunen, 23. jun 2014.
