Ничији син

Веровали или не, људи се не деле на оне који су лизали кашику на патријарховом опелу и на оне који су били на Божином концерту. Знам из живота да постоји још неколико група људи, између осталог и они који су остали без примања и питање је како ће опстати јер су плаћали храну и кирију од конобарисања али тамо нека Милка из Јебилова која прима плату 400000 је одлучила да су кафићи и ресторани највећа пошаст овог вируса. Васпитали ме родитељи да ме се не тичу туђи животи, чак и када их не разумем, није да оправдавам један од ова два чина али одакле јебено толико мржње у вама? Седите код куће и сејете мизантропију и хомофобију како бисте себе убедили да сте нормални или? Јесте ли ви бољи од њих и ако јесте, колико бољи? Ону кашичицу са опела бољи?

Јадан од основних проблема је наш ток одрастања у овој држави уз непрестану мантру: “само да није горе”. Чудо смо и постигли ишта у животу када нам се мотивација и циљеви заустављају у моменту када нам се стомаци напуне. Мислите ли да је једна одрасла особа са ставом “битно да нисмо гладни и жедни”, здрава особа? Тужан је тај живот проведен толико оивичен. Да ли вам видик сеже шире од рецептора за глад и злобу (овај за пљување по свима и свему је карактеристичан за Балкан, расте као тумор и метастазира директно пропорционално са незадовољством у животу, тј, незадовољством својим животом).

Ова ситуција у Србији ме подсећа на Пекићево Беснило, људи умиру на све стране и нико не може то да заустави. Ја сам плакала (пенила) данима у боловима, али нико није био спреман да ме чује. Доктори су ме одјебали на кеца. Кажу да ако не умирем боље да им не трошим време!? Није им доста што им народ носи коверте, чоколаде, вискије, (алавост је грех дечаци и девојчице), иако већ то сматрам испод сваког нивоа толеранције. Зашто да, побогу једном лекару носим било шта да му се захвалим што ради свој посао? Је л ви вулканизеру носите литру ракије и кулен када вам промени гуму на аутомобилу? Не верујем. Али опет, нису доктори криви, него ми, који смо их навикли да то тако мора. Само једно не знам… Како то да су као деца маштали о томе да постану доктори а сада када су постали доктори су (г)овна? Нико није љубоморан на вас што сте се школовали 20 година, можда баш зато треба да будете топлији од тог стетоскопа око врата. Како то да и даље у државној установи у 3 поподне немате дијагнозу али је сасвим сигурно да ћете је имати исти тај дан у 6 сати увече у вашој приватној пракси? Додуше, има прегршт дивних лекара, има. Могла бих све да их набројим и да им дам по ракију. Ретко када се у својим писанијама у потпуности бавим актуелностима, обично то буде пасус или два, обећах себи да нећу да трујем свој организам поновним проживљавањем непријатних ситуација или људи. Ово је преседан. Како и не би био када не постоје друге актуелности, уназад годину дана. Кад већ морам о ковиду, трудићу се да не причам о политици. Мада, зар нису та два појма у директној вези? Дај боже да макар не споменем Вучића. Више ни једном.

Да живимо у полтронској држави, знали смо, да немамо право гласа, и то смо знали, али да није битно да ли си здрав или болестан него којег доктора познајеш, то је ново, макар мени. Да ли је? Хм… Нисам нешто редовна код лекара и не волим да молим за услугу, јер не сматрам пружање основне здравствене неге услугом, него обавезом.

ЈОШ ЈЕДНОМ НЕКА МИ НЕКО КАЖЕ ДА ЈЕ ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ КОД НАС БЕСПЛАТНО! Бесплатно је, јер је и непостојеће. Срби, небески народ, лече се сами, преко пријатеља, гугла, ветеринара, антибиотике пијемо јер их је препоручила Мара, а пио их је и Ђура, и њему су помогли. У току је играње са људским животима, оно у чему смо најбољи, пребацивање одговорности са једних на друге.

72 часа, може и словима, СЕДАМДЕСЕТИДВАЧАСА сам провела на телефону покушавајући да решим сопствену ковид енигму. Преко везе сам сазнала да је боље да престанем да покушавам. У Сомбору је хаос, рекоше ми (свуда је хаос, мислим се, не само у Сомбору). Наиме, да упростим, не можете ићи у ковид амбуланту ако нисте ковид пацијент, да бисте били ковид пацијент ваш лекар мора да процени и да вам да упут, али су толике гужве и код вашег лекара и у ковид амбуланти да нећете никада доћи на ред. Ја сам их добила у понедељак и рекли су ми да их зовем у петак. “А шта да радим до петка?”. није било одговора. Тако ја лежим већ седам дана са дијагнозом коју могу да окачим мачку о реп. Питали су ме за симптоме и шта ме највише мучи. Искрено, докторка, од када сам изгубила мирис највише ме мучи како ћу да осетим превару? Морам да верујем партнеру? Не постоји трећа или четврта опција са апликацијом “њушкало”? Данас за све постоје апликације. Заједно са мирисом изгубила сам и свој дух. УХ! Страхота! Шта ми значи сад да спремам фирентински стејк са савршено избалансираним италијанским црвеним вином, када све има укус стиропора?! Чему труд? Стога молим свој дух назад. За цену не питам. Осим ако је та цена као у пиљарници на ћошку где сам платила један авокадо 400 динара. И флашица кока коле од 90 динара. Лопови. Лопови су око нас. То само доктори могу да плате. Овакав живаљ као ја, не.

Све у свему, људи, јебена је пандемија око нас и у нама. ‘начи, није смешно, људи умиру, неће вам помоћи ни СНС информатори ни познанство са докторима, нити да се лактате за јебени тест јер постоје људи којима је прече, а можда нису ничији син и верују у последњи атом људскости. Угасите ТВ и осврните се око себе.

Драги Деда Мразе, можда јесам ничији син али и ја сам Неко. Знам то јер се сам насмејан и без апликације која ће ми рећи када да се смејем. Не треба ми ништа маркирано ни скупо. Дај докторима, њима више треба. Врати ми чуло укуса јер сад ће нова година и желим да печем ванилице.

Нечији Неко