Моћни ренџери никада не плачу
Одломак из дела живота са особом са ОЦД поремећајем:
Пре свега треба да знате да ово није баш зез. Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП) је врста неурозе коју карактеришу опсесивне мисли и компулзивне радње (задаци или ритуали) у покушају да се редукује или неутралише нереалан страх. Колико год је пријатније живети у овако дезинфикованим условима него у стану где има отисака прстију које је још Шваба оставио, понекада је заморно размишљати о сваком отиску прста, чаше, о свакој длаКи (изостанак сибирализације је намеран), о свакој капи воде на огледалу, о томе да чак ни крпа не може да буде прљава.
И човекови најбољи пријатељи, као што су пси, могу такође патити од ОКП. Овакво понашање код паса у ствари представља принуду-активност којом они смањују страх и стрес. Занимљива чињеница: требам ли напоменути да је у стану и пас који је умислио да му је основни задатак да лиже под? И то много боље него што Мистер Пропер ради у реклами.
Ситуација: налазим длаку на софи, држим је високо, скенирам кривца за његову јесен на глави. Фак. Моја је. Мрзи ме да идем до балкона (јер није довољно да се баци на терасу), не могу да је оставим тако, сад већ и мени смета.
- шта да радимo? питам.
- баци је.
- где да је бацим? Нема пепељаре, нема канте за смеће, а сад већ почиње озбиљно да ме нервира јер је и пас почео да лиже плочице и ствара ми нервозу. Ништа, стављам је у џеп, и одлучујем да је носим са собом за Сомбор у среду. До тад можемо и да је крстимо.
П.С. Заразна је болест. Хватам себе како (са све путујућом длаком) тресем пса од длака испред зграде пре уласка у стан.
Не знам колико вам је позната чињеница да сам много на путу. Мислим како сам више пута напоменула да сам номад. Ауто не возим. Имам положено, ал’ не умем. Без паметних коментара молим, мрзим се довољно због тога. Самим тим приморана сам да користим разна и различита превозна средства. До 20км бицигли, а преко 1000км ме унапред радује због купохоличарке у мени, која се искључиво рађа на аеродрому .(тамо и остаје). Поред бусева, таксија, комбија, кад год могу користим се и “бла бла кар” опцијом. То је апликација где возачи означе своја путовања од тачке А, до тачке Б, понуде своју цену, као и слободан број седишта. Намера није зарада него чаврљање са сап(а)утницима да брже прође време. Супер идеја, а и темско је било то стокилометарско путовање. Тема је била позориште и поверење. Или овако: Да ли ви некада глумите поверење? У једном моменту пута нас је возач упутио у потенцијалну проблематику овог вида превоза, јер је њему ово била пилот епизода, па му је све било необично и имао је милион питања.
- Ви се никада не плашите човека за воланом? пита он.
- Па до сада нисмо. Углас одговарамо све три.
Мада, после размишљам, нисам га питала на шта тачно мисли: на апликацију као такву, где свако може да буде возач, на могућу неисправност возила, или можда на то да би возач осим “бла бла” хтео нека друга три слова на енглеском од путника?!? Јеботе, први пут размишљам сада о свему овоме, а ја сам као неки контрол фрик. Никада, али никада у животу не размишљам о томе шта може поћи наопако. Упрошћено: то не води никуд. Напротив, враћа нас на Адама и Еву.
- Да, имам поверење и не плашим се да га користим.
Разговарам са пријатељицом пре неки дан, и жали ми се на нови закон који је измишљен у Чудоленду од наше државе. Углавном, возачи камиона, аутобуса, и не знам који још, морали су да полажу испит који није био само про форме него је стварно било да се учи. И то не само теорија, него и сијасет формула и задатака. На шта ће она, он да зна математику, не би био возач аутобуса. Смејемо се. Али се апсолутно слажем, ја и дан данас бројим на прсте и таблицу множења са 7 и 8 не знам. Тата се јако љути на мене због тога. Њему је цела радионица исписана кредом вишецифреним бројкама по зидовима као у матриксу. Човек има седам врста интелигенције, једна од њих је математика. Моја дефицитарна. Добро, и сликарска уметност, знам нацртати кућу и сунце. И неки леп облак, Мени доста.
Возачи су ми иначе бескрајно симпатични. Посебну конекцију имам са тим људима још од како сам водила дечије екскурзије. Свашта су видели, свашта знају и јако су дружељубиви и дивног срца. Макар ови које ја знам. Недавно сам провела 15 сати са једним од њих у комбију. Како сам ја патуљасте расе морала сам да седим на сувозачевом месту због простора, а како нисам ока склопила цео пут, издиванили смо се. Иначе, јако ме нервира што због своје висине (и ширине) морам на места где ми се реално не иде (не знам на шта сте ви сада помислили али ја мислим на физикалисање у чардаку у сезони утоваривања кукуруза). Испоставило се да је боље бити дебео и пушач. Јер дебели увек имају најбоља седишта у авиону (плус им никад није хладно), и не би могли изаћи из чардака а пушачи стално иду на пуш-паузу. Једна од комбијевских прича је била о његовом познанику из Шведске који је познати медитеранац.
- како мислиш медитеранац у Шведској? збунио ме.
- ма знаш оно кад је неко миран и неће да ратује.
- пацифиста?
- ееее, ТО! Медитеран, Океан, Пацифик, то исто.
- аха. али су бескрајно симпатични.
Ово хоћу већ два месеца да вам пишем. За крај радне сезоне у Швајцарској (не хвалим се, него да се пребаците на гастарбајтер мод), шефови су организовали тим билдинг опроштајно вече у виду Escape Room-а (оће човек да побегне од страних речи ал’ не умем увек. Углавном, то је нека кућерина у којој си 60 минута закључан са групом људи и решаваш задату мистерију тимски, тек кад их све, хронолошки решиш можеш изаћи из куће. У екипи су били: Немица, Мађар који мисли да је Немац, Арамејац, Швајцаркиња и ја полу Буњевка, полу Мађарица. Ја иначе нисам неки тимски играч и презирем друштвене игре. Толико о томе. Арамејац је упао у никотинску кризу у тридесетој минути, Швајцаркиња је све време викала да је она дошла јер је мислила да идемо на пиво. Жена има 60+ година и такође озбиљан ОЦД поремећај (када су нам везали очи и уводили нас у просторију напипала је на вратима неку масну флеку па је после тражила крпу да пребрише), а газде, Немица и Мађар су били у фазону да им живот зависи од тога и набијали су тензију све време. На мене су стално викали “ти си са Балкана, отвори тај сеф без кључа”. Јесам са Балкана али немам оружје, а ни алат. Резиме игре је био да смо ушли у књигу рекорда. Књигу рекорда најгорих. Требало нам је скоро два сата да изађемо и после двадесет осме помоћи су престали да броје колико пута смо искористили њихову помоћ.
Није довољно окупити екипу. Тако и у животу. Немој силити ништа. Знаш зашто Моћни ренџери никада не плачу? Зато што они имају време за метаморфозу. Ми немамо. Да имамо ја бих била жути.