Вуче, Вуче, бубо Не/лења
Ја, Мала Буњевка, при здравој свести и, па… (о здрављу разума би се дало дискутовати), изјављујем да ће доле написани блог, бити први и последњи блог о ПолитиКи. Извињавам се, али имам тренутно тај осећај морања и пре свега дужности. Препоручујем читање блога и Аполитичнима (НАРОЧИТО ЊИМА), јер мислим да смо понајвише ми, које је било брига у милион кључних ситуација, криви. Од „Не рачунајте на нас“ људи, и свих нас који још увек мисле да смо још у 2000-ој и да ови што су рођени `95. не могу да имају 21 годину, дошло је до овог данашњег бездана. Да су секси Ђинђића убили јуче, да је Милошевић још увек жив, да појма немаМ ко је Вучић а још мање ко је председник државе. Ја спадам у овај кош. И да се стидим јавно СВИХ људи којима је сада ДОБРО.
Ево, стидим се, и у стиду своме гуглам редом: Вучић, власт, монархија, пензионери, млади, одлазе, власт, преЦедник (нЕма) , минималац, курсеви језика, убрзани, папири, бугарски, румунски, мађарски. Ауууу Богте!!!
Кад сам одлазила из Србије пре 4 године били су избори. Гласала сам. Сећам се. Те недеље сам била мамурна од претходне експерименталне ноћи са неким лудим пићем и кад ми је комисија прскала по прстићу мислила сам да ударају жиг на уласку у дискотеку. Мој листић је био неважећи, јер сам управо на том листу писала свој швајцарски план живота. Крива сам. И ја и она вотка, која је, прилично сам уверена у то прављена у кади те исте ноћи од стране неког „великог“ дистрибутера пића Западнобачког округа. И тако је дошао Он. Александар Велики.
Ја се вратила после 4 године, и опет избори. Какав дежа ву. Шта ћу сада, не знам. Знам само да никада не понесем довољно новца у продавницу. Немам личну карту, ни здравствену. Радну књижицу тражим већ два месеца, треба ми да направим здравствену. Не знам где је. А знам да имам 8 месеци стажа. А сад ће лето тридесето. Није лоше, не? Молим само Бога да ме не удари ауто, бар не док не направим књижицу. Не знам шта ми је чинити. Кажу ми да без партијске нема ни радне. Лажу. Лажу, зар не? Ликови се нису променили, све су то неке исте масне, дволичне, и надасве безобразне фаце. Фаце које кад погледаш замишљаш Спарту. Користе се речником који је мени у кући забрањен, тоном који је много изнад оних пријатних неколико децибела и очима које плаше више но вучје. Нападају, нападају интелект Куририма, Пинковима и Информерима. Пре неко јутро се министар здравља (не знам ко је господин, али изгледа као Шваба из филма Ране), дерао у јутарњем програму на труднице. Он ми је нови, њега нисам виђала. Не знам на чему је, али га дилер то јутро дефинитивно није посетио. То је то. Других новости немам. За 4 године других новости немам. Епидурална је гратис.
Није то најгоре. Ма какви. Ни близу. Најгоре је то што пук неће променити ништа. Јер „боље“ и овако кад другог избора нема. Називате премијера погрдним именима а изабраћете га поново. Смејали сте се оном тинејџ кореанцу, а ове српске очи што вас гледају као Орвел вас не плаше. Зар вас не плаши што ћете читати и кад вам се не чита? Што ћете морати гледати и слушати и кад вам очи буду уморне и пуне суза? Зар вас не плаши што је изражавање мишљења постао табу? Што је дивна госпођа, цењени колумниста писала и писала, а тек кад се попишала стекла је славу? Њој то не треба. А богами ни мени. И не кудим, никога, но себе саму.
А за све ове којима је Добро овако, дијагноза је јасна: Штокхолмски синдром. Класичан школски пример где се талац (у даљем тексту народ, илити пук) зближава са отмичарем. Зближавању отмичара и жртава доприноси време проведено заједно у истој ситуацији. Само не знам до када траје ова отмица.
Вучко није лењ. Он леже у поноћ и устаје у 6. Он зна шта жели. Буди као Вучко. Бори се за оно што желиш.
